Oklopnjača Potemkin je jedan od istinskih remek-dela iz ere nemog filma, prvenstveno zahvaljujući inovativnim tehnikama montaže koje je koristio reditelj Sergej Ejzenštajn (Sergei M. Eisenstein). Ovo je jedan od onih retkih nemih filmova koji ne samo da može da se razume u važnoj ulozi kojoj je odigrao u istoriji i revoluciji svetske kinematografije, već je zabavan i zanimljiv sam po sebi.
Scenario je napisan na osnovu sećanja na ustanak u Rusiji 1905. godine. Priča se fokusira na posadu oklopnjače (većeg ratnog broda koji ima gvozdenu zaštitu kao oklop) po imenu Potemkin koji su bili tretirani veoma loše od strane njihovih komandanata. Jedan od mornara odlučuje da je vreme da naprave ustanak protiv represivnog režima, kako oni tako i ostatak nacije. Sledećeg dana posada odbija da jede obrok koji im je serviran, trulo meso, i nastaje protest koji dovodi do nasilnog nereda. Mornari pokušavaju da zapale revoluciju podizanjem crvene zastave pored svoje matične luke, ali nakon ubistva vođe ustanka narod Odese im se pridružuje, što će dovesti do još većeg krvoprolića.
Režiser je uzeo osnovne principe kontinuiranog uređivanja i montaže koje je D.W. Griffith iskoristio jednu deceniju ranije kako bi napravio svoje čuveno delo The Birth of Nation. Sjajno je režiran i izmontiran, sa kombinovanjem različitih snimaka koji zajedno daju potpuno novi smisao. Kvaliteno odrađen sa tehničke strane ima i dodatnu vrednost koju mu je pružio scenario Nine Agadžanove, koji ima istorijsku i emotivnu vrednost. Mora se spomenuti da je ovo tipičan politički film koji je poslužio kao komunistička propaganda i jednostavno je nemoguće oteti se utisku iste jer su mornari i radnici predstavljeni skoro kao pravedni sveci, dok su carevi ljudi u potpunosti demonizovani.
Bez obzira na sjajne akcione scene koje se mešaju sa jakim emocionalnim uticajem, upravo te političke karakteristike neutralni gledalac može shvatiti kao minus.
Vrhunac i najupečatljivije scene akcije se odvijaju u sredini filma u Odesi kada Ejzenštajn briljantno koristi ritmičko uređivanje kako bi izgradio napetost. Te scene se smatraju istorijskim u kinematografiji i mnogi režiseri su se učili i ugledali na njima. Osim toga, ove scene savršeno odgovaraju iz propagandnih razloga jer odlično mešaju emocije i samim tim lako manipulišu publikom. To je jedan od razloga što savremeni reditelji više insistiraju na dužim scenama bez reza, ali je nemoguće negirati da je Ejzenštajn bio svojevrsni vizionar.
Bez obzira da li se slažete ili ne sa porukom projekta ovaj film je vredan gledanja zbog vrhunskih tehničkih dostignuća i nekih nezaboravnih scena koje utiču na filmsku industriju i dan-danas. Jednostavno ćete ostati fascinirani kako su ljudi čak pre devedesetih godina bili sposobni da naprave film koji će držati publiku skoncetrisanu i na ivici sedišta.
9/10
