Amore Mio/ My Love (1964)

Vaša ocena filma:
[Total: 0   Average: 0/5]

Ovoga puta ću vam predstaviti jedan manje poznati italijanski film, jednu sasvim pristojnu melodramu prilično nepoznatog, ali svojevremeno popularnog sineasta Rafaela Mataraca. Reč je o filmu Amore Mio iz 1964. godine kada je dotični gospodin već dobrano bio u zenitu svoje karijere. Kritika nije bila blagonaklona prema njemu jer je radio pitke limunadice za širu publiku koja nakon Drugog svetskog rata nije bila spremna na neorealističke komponente italijanskog filmskog pokreta. Mataracu su zamerali da je fašista (za vreme Musolinijeve vladavine pravio je filmove za veliku Cinecittu), mada nikada to nije bilo dokazano, dok su ga drugi „ugledniji“ filmski radnici smatrali naprosto kičerom, a malo ljudi zna da je Mataraco do sredine pedesetih godina bio najisplatljiviji domaći režiser, čije ime je jamčilo komercijalni uspeh.

Koliko god nije bio miljenik kritike tako nije bio miljenik ni crkve niti komunista. Levičari su mu zamerali površnost tema koje obrađuje, gde je crkva bila prikazana kao moralni stožer društva, a tradicija nešto što se ne proispituje i ne menja, dok nije ni imao preteranog sluha za socijalne tematike. Crkva mu je zamerala anarhističnost likova čija individualnost pored teatralne atmosfere iskače u prvi plan, dok sam Mataraco nije preferirao snimanje na otvorenim i prostranim mestima. Znači, Mataraco se jeste propitivao, iako je bio (gledajući njegov opus) prilično konzervativnih uverenja.

Amore mio govori o čoveku srednjih godina, trgovcu brodova i mladoj ženi na početku dvadesetih koju na jednom od svojih poslovnih putovanja spasi od samoubistva. Razlog njenog odustajanja od života nisu ljubavni problemi nego nerazumevanje porodice (samohrane majke koja je „dama noći“) i stid zbog nedostatka očeve ruke, koja joj preko treba „zarad“ tih uređenih normi u društvu koje je tretira kao „kopile“. Između njih se rađa ljubav, ali ljubav ne može biti realizovana dok „muškarac“ ne počisti nered ispred svoga praga.

Amore Mio 2

Melodrame su uvijek predstavljale taj emotivni delirijum za žensku publiku, koje su kriomice sa uživanjem gledali i muškarci, puštajući i pokoju suzu. Melodrame su oduvek bile popularne nakon krvavih ratova i turbulencija na svetskom nebu, pa su ljudi vapili za nekim malim, životnim previranjima u kojima su se mogli prepoznati. Sve iole poznatije kinematografije imale su svoje majstore za melodrame, ali neki u svome najkreativnijem razdoblju nisu dobili prijeko zaslužene pohvale. Amerikanci su imali Gouldinga, Cukora, Wyllera, pa donekle i odbeglog Nemca Langa i kasnije još jednog Nemca Douglasa Sirka, dok su Francuzi imali Rene Claira, Marcel Carnea i još uvek nepriznatog Claude Autant-Laru (1901–2000) čiji stil pripovedanja i vizualni prosede je sličan Mataracovom.

Kao što sam i rekao Mataraco ima starinski odnos prema takvoj problematici, ali sa svojim načinom pripovedanja i neusiljenom režijom (kameru bukvalno ne osetimo) izvlači maksimum iz često nategnutih situacija. Njegovi likovi imaju preko potrebnu melanholičnu notu, ponos, požrtvovanje za više ciljeve nauštrb svojih. On od svega toga zna isplesti paukovu mrežu intriga i strasti, zna napraviti atmosferu i zna nas uvesti u taj svoj stil, da čak iako se ne slažemo sa postavljenim normama diraju nas te njihove sudbine i marimo za njih, a to je ipak veština dobre režije.

8/10

Amore Mio 3