I’m better when it’s breathing.
Veoma je nezahvalno pisati objektivan (koliko je to moguće) osvrt na film ovakvog karaktera, posmatrajući ga samo kao običan film, nečije kreativno delo. U ovom slučaju, delo žive legende Klinta Istvuda. Da stvar bude još gora, radi se o biografskoj (ratnoj) drami o najpoznatijem i najefikasnijem američkom snajperisti, Krisu Kajlu, a mislim da svi na sajtu znaju da ja ratni žanr neizmerno cenim i preferiram, i uglavnom tekstove na tu temu pišem sa tonom hvalospeva kao veliku preporuku. Da vas iznenadim (kao i sebe) ovo nije antipreporuka (kao što većina očekuje), štaviše, velika preporuka od mene da pogledate ovaj film. Zašto? Pokušaću da obrazložim u osvrtu koji sledi. Sigurno ima boljih, kvalitetnijih, efektnijih, istinitijih (u smislu da su to zaista bile reči Krisa Kajla) i prikladnijih citata kojima bi započela ovo moje izlaganje, ali ta rečenica sa početka teksta mi je odzvanjala tokom celog filma. U njoj je sadržana sama suština glavnog lika i čitavog projekta.
Prva scena u filmu je veoma upečatljiva – vidimo Krisa Kajla (Bradley Cooper), američkog snajperistu, koji se nalazi u Iraku. Naciljao je svoju metu, to su žena i dete koji se kreću ka trupama njegovih saboraca na tlu, uprkos upozorenjima da to ne rade. Nose granatu. Kajl pogađa dečaka koji pada mrtav na mestu, ali žena uzima bombu i baca je prema tenku. U tom trenutku ubija i nju, a bomba ne stiže na odredište. Odrastavši u teksaškom gradiću Odesi, uz oca koji ga je često vodio u lov na divljač, razvio je svoju sposobnost preciznog gađanja. Bio je profesionalni rodeo jahač pre nego što se odlučio pridružiti američkim marincima.
U toku obuke upoznaje privlačnu Taju (Sienna Miller) sa kojom počinje ozbiljnu vezu i pre odlaska u Irak ženi se njome. Prva misija u Iraku ostavlja upečatljivog traga rata na njemu da, kada dođe kući na odsustvo, ne zna da funkcioniše u normalnom društvu. Vraća se onome što najbolje zna i ume, ide i na drugu, treću misiju. Zbog efikasnosti i zasluga dobija nadimak Legenda, a irački pobunjenici su ga zvali Đavo Ramadija i ucenili mu glavu. Nakon četvrte misije napušta vojsku kako bi spasio svoj brak, koji je njegovim odsustvom bio duboko poljuljan.
Informacije koje možete naći na vikipediji su otprilike i sam sinopsis filma, nema tu puno odstupanja. Tako je film i ispričan, linearno sa par flešbek momenata. Ima nekoliko upečatljivih scena koje su dosta diskutabilne (u smislu gde je efekat surovosti pojačan) jer jedna prikazuje iračkog pobunjenika/teroristu kako burgijom buši, prvo nogu, pa glavu malog iračkog dečaka kao kazna njegovom ocu što ih je odao Amerikancima. Scene tupog gledanja u tačku su isto jako dobro odrađene, kao i scene nefunkcionisanja u normalnom okruženju (scena sa psom). Film je snimljen, skoro pa savršeno, sa tehničke strane nema zamerki, lokacije su autentične, čak i Kajlove naočare imaju svoj šarm.
Tehnika snimanja je (naj)manje bitna za jedan ovakav film. Kada je počeo, pomislila sam evo opet filma kao Hurt Locker – frame by frame, ali pogrešila sam. Ne mogu i ne želim da ga poredim sa tim filmom, jedino što je zajedničko ta je akcentovana karakterna crta glavnih likova – nemogućnost funkcionisanja u normalnom okruženju i opijenost ratom. Hurt Locker je sjajno urađen sa minimumom svrstavanja na strane i prikazivanje samo jedne, on je antiratni film, dok se za ovo ostvarenje to ne može reći.
Kris Kajl je napisao ratne memoare pod nazivom American Sniper: The Autobiography of the Most Lethal Sniper in U.S. Military History koji su izašli početkom 2012. godine, na kojima se zasniva i ovaj projekat. Scenario je adaptirao Džejson Hol. Prema rečima režisera Klinta Istvuda on je samo hteo da donese priču o američkom junaku, priču o ljudima koji proživljaju strahote rata i iz toga ne izlaze isti. Sve je to divno i veoma emotivno, ali ovakva jednostrana američka propaganda ne pije vode kod nas ostalih (neamerikanci) i nije trebala da se desi jednom ovakvom velikanu kao što je Klint. Posebno kada je pozadina rata u Iraku odavno provaljena i svima jasna. Nikakvo oružje tamo nije nađeno niti je ikad postojalo kao pretnja.
Mada, gospodin Istvud je okoreli i veoma konzervativni republikanac koji je dosta politički angažovan u svojoj zemlji, pa se nešto ovakvo i moglo očekivati u skorijoj budućnosti. Do sada smo navikli na mračne, turobne filmove sporijeg tempa u njegovoj režiji, ali ovoga puta toga nema. Imamo par scena očajavanja koje su česte u njegovim filmovima, ali nedovoljno efektnih, kao da je napravio zaokret za 180 stepeni u svojoj režiji, nikako se ne uklapa u njegov dosadašnji rad – čak ni njegovi pređašnji ratni filmovi nisu ovako nabijeni adrenalinom, akcijom, scenama ubijanja, ekspolozije. Verodostojnost filma i događaja je potkrepljeno prisustvom Kajlove supruge Taje na snimanjima.
Najveći plus ovog filma je gluma Bredlija Kupera. On nije vojnik. On nije profesionalni snajperista. On nije otac dvoje dece. On je glumac koji se možda čak i previše uneo u lik i sve pohvale na tome. Radio je na svakom nivou, fizički se dosta potrudio da što više liči na Kajla. Možda se može diskutovati o motivima prihvaćene uloge i slično, ali o njegovoj glumi u ovom filmu – ne, definitivno zaslužuje nominaciju za Oskara. Siena Miler se pojavljuje samo u par navrata, ali je veoma emotivno odradila svaki kadar i nekako joj bolje stoje bitnije sporedne uloge u kojima može da pokaže da se ne radi o još jednoj netalentovanoj lepotici, nego uloge u lakšim filmićima koji su do sada obeležili njenu karijeru.
Da se ne lažemo, American Sniper jeste to što jeste – tipični američki nabrijavajući propagandni ratni film. Ovo nikako nije dirljiva i emotivna priča i biografija o američkom vojniku. Ovde se ne spašavaju životi, ovde se oni oduzimaju i broje. Kako to može biti inspirativno kako neki tvrde da je film upravo takav? Ovo nije samo tamo neka priča i još jedan u nizu PTSP filmova o jadnim Amerikancima koji se bore u Iraku i brane svoje porodice, brane svoju zemlju. Bojim se da je ovo tamo neka priča, nažalost, svakog drugog Amerikanca koji se prijavio i služio u Iraku ili u nekoj drugoj ratom zahvaćenoj zoni. Glavni junak Iračane zove savages (divljaci). Ko nama svima garantuje da danas-sutra mi nećemo biti ti isti divljaci u filmu slične tematike (ili smo već bili?).
Najviše se bojim da ima ljudi koji će ovo samo posmatrati kao običan film, delo kreativnosti, mašte, fikcije i koji će se saosećati sa Krisom Kajlom, dok se sa bolom divljaka niko ne saoseća. Jednostranost, propaganda, skriveni ili bilo kakvi drugi motivi, su glavne odlike filma. Vama svakako preporuka da ga pogledate, čisto da uvidite paradoksalnost filma, šta i ko je heroj i miljenik nacije američke nacije.
7/10
