Al final del Túnel/ At the End of the Tunnel (2016)

Vaša ocena filma:
[Total: 30   Average: 3.8/5]

Kada spominjemo filmove iz Južne Amerike, velikoj većini je prva asocijacija sjajni Rikardo Darin. Dabome, sa pravom, jer je on možda i najbolji živi, a uz to najprepoznatljiviji glumac sa tih prostora, ali ja ne bih bila ja da nemam neke druge favorite. Leonardo Sbaralja i Pablo Ečari (trio upotpunjuje Eduardo Noriega) su moji džokeri iz rukava, sjajni argentinski glumci koje radije gledam, čak i od Darina i njegovih filmova. Već su glumili zajedno (Burnt Money), a naravno da njihov novi filmski projekat nije mogao proći bez mene, bar ne na ovom sajtu, svakako na moju veliku radost.

Priča filma prati paraplegičara Hoakuina (Leonardo Sbaraglia), po struci kompjuterskog inženjera, koji se nakon strašne porodične tragedije povukao u sebe i u svoju veliku kuću. Dane provodi radeći u svom podrumu, a jedino društvo mu pravi njegov ostareli pas Kastamiro, kome su dani odbrojani. Nakon što mu stigne poslednja opomena pred iseljenje zbog neplaćanja računa, prisiljen je uzeti podstanare. Na sprat kuće se useljavaju mlada samohrana majka Berta (Clara Lago), plesačica u striptiz klubu, i njena šestogodišnja kćerka Beti, koja je naprasno prestala da priča. Sa njih dve u kući, Hoakin polako počinje da se budi iz depresivne letargije u koju je upao. Jednog dana, dok je radio u podrumu, začuje zvukove iz susedne zgrade koji mu privuku pažnu. Počne ih osluškivati svaki dan sve više i usput otkrivati intrigantne detalje, koje nije ni naslućivao….

Verujte, iako vam se možda čini da sam puno otkrila u sinopsisu, isti je samo delić početka priče. Osim što sam oduševljena filmskom postavom, jednako me oduševila i sama priča.  Ona je podjednako rasčlanjena na više činioca iliti delova, teče i otkriva se postepeno i uporedo sa samim filmom, a povezujući te delove, sam film dobija sve više na smislu. Filmu ne fali ni napetosti ni dinamike u radnji, a moram napomenuti da je druga polovina dosta brža od prve, jer se stvari počinju kristalizovati. Iako film traje skoro dva sata, nemate osećaj da traje toliko, jer je intrigantnost same priče preuzela tok radnje filma i drži vas dovoljno zaintrigiranim.

Režiser filma je relativno nepoznati argentinac, Rodrigo Grande, a napisao je i scenario za ovaj film. Iza sebe ima desetak naslova, zvučnijih naravno latinoameričkom tržistu, a ovim krimi-trilerom pokušava da se probije i na internacionalno filmsko tržiste. Po mom mišljenju je uspeo, jer je film nadasve jako zanimljiv i intrigantan i stalno vas vuče za više. Ukomponovao je sve stavke filma, od same priče, preko atmosfere i muzike, sve do glumaca, skoro do savršenstva, a efektan kraj filma je spojio, tačnije uspešno je poentirao – povezujući na jako dopadljiv način, taj isti kraj sa samim početkom (jedna od početnih scena) .

Naravno, da budem potpuno iskrena, film sam prvenstveno pogledala zbog glumaca, tačnije dva glavna glumca, koji (gle čuda) se u filmu nalaze na opozitnim stranama. Leonardo Sbaralja je odglumio tzv. pozitivca, dok je Pablo Ečari negativac, a obojica su se sjajno snašli u svojim rolama. U samom uvodu sam spomenula gde sam zapazila ove glumce, a Leonarda sam još gledala i u Wild Tales, El Rey de la Montaña i još nekim filmovima koji nisu toliko zvučni. Njegov Hoakin je dosta dobro i napisan, da ne pričam kako je odglumljen, a jedino što mi je zasmetalo u njegovom liku i delu je baš to što je paraplegičar. Ograničen, donekle onesposobljen, a opet sposoban, pametan, snalažljiv. Malo se tu preteralo i zamalo otišlo u sci-fi, ali ko će znati zašto je to na kraju ispalo dobro.

Nije me sramota priznati da sam Pabla ranije gledala u jednoj seriji, zamislite čak od 220 epizoda. U pitanju je argentinska serija Resistiré, koja se prikazivala na lokalnom kanalu, a svaku epizodu sam sa nestrpljenjem čekala. Dabome, to je iz mlađih dana, ali njegova harizma i glas su ustali upamćeni, tako da sam ispratila i poneki budući filmski projekat nakon te serije. Pablov lik nisam spomenula u sinopsisu, tako da neću ni ovde o njemu, ostavljam vam da se uverite koliko sam u pravu. Od ostalih glumaca, a svi su bili na niovu, spomenuću još veterana, argentinskog Majkla Kejna, Federika Lupija (Federico Luppi), koji i sa minimalnom minutažom daje časove glume ostalima. Kada odete na IMDb, iskopaćete Pan’s Labyrinth, Cronos, The Devil’sBackbone i druge sjajne filmske naslove koji se vežu uz njegovo ime.

Ovo je jedan mali i nerazvikani biser iz Argentine, napet i intrigantan krimi-triler sa inteligentnim razvojem toka radnje. Sigurno nećete ostati uskraćeni za prijatno filmsko iskustvo, kome je još jedan veliki plus što ne dolazi iz Holivuda.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak

Autor: Suzana Bunić