Osveta je oduvek bila tema koja se lako i brzo prodavala u svim formama pripovedanja – od knjiga, preko pozorišnih predstava do filmova i televizijskih serija. Od grofa Monte Krista do Beatriks Kido, koliko god da su bili surovi u svojim osvetničkim pohodima, čitalac/gledalac je uvek bio na njihovoj strani. Barem dok traje priča. Naravno, publika vremenom postaje sofisticiranija, pa očekuje što više nijansi u tehnikama mučenja, egzekucije i generalno u pogledu pripreme i izvršavanja svake osvete ponaosob, a toga su svesne i produkcijske kuće, kao i režiseri i scenaristi. Zato ćemo ukratko predstaviti jedan od najkompleksnijih i najkrvavijih filmskih psihotrilera na temu osvete – I Saw the Devil iz 2010. godine.
Pre nego što je snimio ovaj triler, južnokorejski režiser Kim Dži-vun iza sebe je imao pet sjajnih ostvarenja u više žanrova, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, A Tale of Two Sisters (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu (mada mu je, zbog kvaliteta južnokorejske filmske industrije bila dovoljna i lokalna). Opravdati i ponoviti uspeh nakon ovog remek-dela delovalo je gotovo nemoguće, ali desilo se nešto još bolje – Kim Dži-vun prevazišao je samog sebe. Ne treba se puno osvrtati na opus južnokorejske kinematografije, posebno ne u pogledu drama, trilera i horora – dovoljno je spomenuti Čan-vuk Parka i njegovu trilogiju The Vengeance, kao i Jun-ho Bonga (Memories of Murder, The Host, Mother), kojima je tema osvete takođe jako bitan, ako ne i presudan faktor u filmovima.
I Saw the Devil bi ljubiteljima trilera mogao, najgrublje, da se opiše kao sinergija onog najboljeg iz filmova Se7en, Hannibal i The Dark Knight, pa možda iz još ponekog poznatog trilera, ali je, na kraju, to opet jedinstveno delo koje od početka do kraja isijava sumornu, tešku atmosferu konstantno začinjenu gvozdenim ukusom krvi. U gotovo dva i po sata smešteno je nekoliko činova po uzoru na pozorišne drame – u njima se smenjuju kompletne scenografije, likovi i doba dana tako da u jednom trenutku pomišljate da gledate kratke epizode neke sulude TV serije.
Priča u suštini deluje jednostavno – serijski ubica (vozač školskog autobusa) likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, nakon čega se ubrzo pojavljuju delovi njenog tela u obližnjoj reci. Istragom rukovodi otac ubijene devojke, a na lice mesta ubrzo dolazi i njen verenik, agent korejske Nacionalne obaveštajne službe. Uz pomoć svog tasta, glavni junak dobija spisak osumnjičenih, a nakon kraće potrage, pre policije, hvata ubicu svoje verenice i to usred izvršenja još jednog teškog krivičnog dela.
Sve ovo se događa pre isteka prvog sata filma, nakon čega gledalac s razlogom postavlja pitanje: „I šta sad?“, a pretpostavićemo da su se tako osećali i gledaoci Psiha kad je 1960. godine na premijeri tog psihotrilera glavna glumica ubijena posle pola sata. Kao što je Hičkok uspeo da pomeri standarde u filmskom pripovedanju i šokiranju, tako je i Kim Dži-vun uspeo da naizgled završenu kriminalističku priču pretvori u sadistički valcer prepun ultrabolesnih likova i usputnih žrtava, eksplicitnog nasilja i šokantnih transformacija u kojima se više i ne razaznaju dobri od loših likova. I nećemo više o zapletu.
Kim je za glavne uloge uzeo dvojicu sjajnih glumaca s kojima je već sarađivao – Li Bjung-hana, koji je uglavnom igrao u akcionim filmovima, i Čoi Min-sika, koji je poznat po ulozi glavnog junaka u filmu Oldboj, koga od 21. avgusta takođe možete gledati i u našim bioskopima u filmu Lucy sa Skarlet Johanson. Film je, pored sjajnog vizuelnog dočaravanja osvetničkog poduhvata podržan i predivnim instrumentalima relativno nepoznatog korejskog kompozitora pod imenom Mowg, s kojim je Kim sarađivao i nakon ovog filma.
Ne treba posebno naglašavati da film obiluje scenama nasilja koje su ponekad možda preterane, ali to je izgleda bio jedini način da se prikažu smisao i besmisao spirale nasilja u koje čovek može veoma lako da se uvuče, ali teško da izađe iz nje. Zbog toga I Saw the Devil ne treba posmatrati samo kao triler, već i kao priču koja može da služi kao opomena.
9/10
Autor: Ivan Dimitrijević
