Znate onaj osećaj kada čekate neki film dugo, nekada i predugo, i kada ga konačno pogledate on ne ispuni vaša očekivanja ili vas dosta razočara? E upravo baš takav NIJE ovaj film. Ovaj film ne da je samo ispunio očekivanja gledaoca (ma kakvi god oni bili!) nego nam je pokazao brutalno iskren uvid u današnji svet medija i ekspolataciju senzacionalističkih vesti. Po mom utisku, radi se o filmu koji će za otprilike deset godina dobiti kultni status, kakav npr. ima Taxi Driver sa kojim pojedini povlače paralelu. Ja ne mislim u svom osvrtu to da uradim jer su likovi u oba filma toliko različiti i nemaju ama baš ništa zajedničko, ali je dosta slična premisa oba filma.
Priča prati Luisa Bluma (Jake Gyllenhaal), čoveka u ranim tridesetim, koji živi u Los Anđelesu i preživljava od danas do sutra baveći se sumnjivim poslovima. Najčešće su u pitanju sitne ili krupne krađe koje ga vode do još sumnjvijih poslodavaca od kojih često traži stalno zaposlenje uverljivom slatkorečivošću, ali bezuspešno. Jedne večeri Luis slučajno prisustvuje saobraćajnoj nesreći i pada mu na um da se i on oproba u onome što ga je instant privuklo, a to su nezavisni kamermani koji snimaju razne nesreće i ubistva i onda prodaju te snimke kablovskim stanicama za vesti. Luis polako počinje da uči i snima razne nesreće koje prodaje jednoj televizijskoj kući, ali njegov apetit počinje da raste, a on se polako, ali sigurno pretvara u neutaživog sociopatu.
Ovaj mračni triler pročitaj više...Nightcrawler (2014)
Znate onaj osećaj kada čekate neki film dugo, nekada i predugo, i kada ga konačno pogledate on ne ispuni vaša očekivanja ili vas dosta razočara? E upravo baš takav NIJE ovaj film. Ovaj film ne da je samo ispunio očekivanja gledaoca (ma kakvi god oni bili!) nego nam je pokazao brutalno iskren uvid u današnji svet medija i ekspolataciju senzacionalističkih vesti. Po mom utisku, radi se o filmu koji će za otprilike deset godina dobiti kultni status, kakav npr. ima Taxi Driver sa kojim pojedini povlače paralelu. Ja ne mislim u svom osvrtu to da uradim jer su likovi u oba filma toliko različiti i nemaju ama baš ništa zajedničko, ali je dosta slična premisa oba filma.
Priča prati Luisa Bluma (Jake Gyllenhaal), čoveka u ranim tridesetim, koji živi u Los Anđelesu i preživljava od danas do sutra baveći se sumnjivim poslovima. Najčešće su u pitanju sitne ili krupne krađe koje ga vode do još sumnjvijih poslodavaca od kojih često traži stalno zaposlenje uverljivom slatkorečivošću, ali bezuspešno. Jedne večeri Luis slučajno prisustvuje saobraćajnoj nesreći i pada mu na um da se i on oproba u onome što ga je instant privuklo, a to su nezavisni kamermani koji snimaju razne nesreće i ubistva i onda prodaju te snimke kablovskim stanicama za vesti. Luis polako počinje da uči i snima razne nesreće koje prodaje jednoj televizijskoj kući, ali njegov apetit počinje da raste, a on se polako, ali sigurno pretvara u neutaživog sociopatu.
Ovaj mračni triler pročitaj više... 
Mnogi ljubitelji horora smatraju da je ovo bio najiščekivaniji film ove godine u svom žanru, žanru koji iz godine u godine sve manje uspeva da pruži nešto novo i neočekivano. Kao i sa brojnim hororima u poslednjih nekoliko godina ispostavilo se da i ovaj projekat prati preveliki hajp koji nema jaku podlogu u onome što ovaj film ima da pruži. Debitantski dugometražni rad rediteljke i scenaristkinje Dženifer Kent (Jennifer Kent) je daleko od lošeg filma, ali predstavlja iskustvo koje nije nezaboravno.
Radnja filma je skoncetrisana na majku i šestogodišnjeg dečaka koji vremenom počinju da primećuju džentlmenski obučenu crnu senku sa kandžama koja je nekako oživela iz slikovnice (Babadook - anagram od a bad book) koju dečak poseduje. Kako bi oterali senku oni cepaju slikovnicu, ali se senka vraća sa porukama da je sve jača što je oni više teraju. Nemamo uvid da li dečak zamišlja ili je istina sve ono što vidi, i dok on biva opsednut tom pojavom majka polako otkriva zlokobnu prirodu aure koja je okružuje.
U ovom projektu jedno naspram drugog mi imamo solidan horor koji, iskreno, ne puca od originalnosti i porodičnu dramu koja je postojana, ali poprilično jednodimenzionalna. Kako bi potvrdili moje tvrdnje dovoljno je obratiti pažnju na likove majke i deteta u odnosu na koje svi ostali likovi predstavljaju nebitne i prolazne pojave, počevši od socijalnih radnika, pa sve do komšija. Jedino što sporedne likove odvaja od Babaduka u smislu jednodimenzionalnosti 
Valjda pomalo i zasićen tipičnim ulogama, slepstikom i skrubolom, Grant prihvata poziv svog brata po naciji Hičkoka i nastupa u njegovoj napetoj psihološkoj drami Suspicion (1941), gde glumi pomalo mračnu ulogu supruga Džoan Fontejn. Svom šarmu dodao je i notu mističnosti, a to se publici zaista svidelo, mada je Hičkok muku mučio sa navalentnim producentom Dejvidom O. Selznikom koji mu se mešao u projekat i uporno zanovetao zbog potenciranja Grantove mračne strane. Snimio je i Penny Serenade (1941) za koju je dobio svoju prvu nominaciju u kategoriji glavnog glumca. Iskreno, meni je taj film poprilično suvoparno delce, koje muku mući sa izlivima patetike o bračnom paru koji mora nadvladati sve nadaće kako bi sačuvao brak. Snimio je i Once Upon a Honeymoon (1942) sa Džindžer Rodžers, preterano razbacanu špijunsku komediju prepunu nelogičnosti, gde se više podređivalo humoru Džindžer Rodžers, mada turbulentni scenario nije ni njoj davao mnogo načina da se razmaše.
Lična tragedija koja mu se je desila sa majkom koju je otac protiv njene volje smestio u psihijatrijsku kliniku, a to Arčiju nije rekao nego mu je priznao tek mnogo kasnije, navela ga je da snimi None But the Lonely Heart (1944) aka. Usamljeno srce. Kada je pročitao roman Ričarda Levelena o kokni lutalici Erniju Matu i njegovoj staroj majki invalidu, prepoznao se je u toj priči nagovorivši studio RKO da snimi film, gde se prvi i poslednji put pojavio u ulozi producenta. Zarada filma zbog 
Po mom dosadašnjem gledalačkom iskustvu (utisku) ponajbolji psiho-trileri sa primesama horora dolaze uglavnom iz Španije. Da li je to do jako plodnog i origialnog filmskog tla, do specifične atmosfere, skoro uvek sjajnih i uverljivih glumaca, do jezika koji jednostavno leži takvim filmovima ili nečemu drugom, ne mogu sa sigurnošću tvrditi, ali mogu reći da je Belen Rueda (Belén Rueda), ponajbolja španska glumica svih vremena (za mene), najviše zaslužna za ovaj film. Ona jednostavno očarava gledaoca, kako pojavom tako i svojom uverljivom glumom i ovom je filmu dala nivo, stepenicu više, a bez nje bi ovo ostvarenje samo bilo prosečno. Ovako smo dobili sjajan i napet psiho-horor-triler koji nikako ne smete propustiti, pogotovo ako ste ljubitelj ovog žanra.
Sara i Julia su sestre blizankinje koje pate od postepenog gubljenja vida tj. trajnog sljepila. Julia je udata i živi sa mužem Isakom dok je Sara sama i povučeniji tip. Nakon što Juliji pozli, ona oseti da nešto nije u redu sa njenom sestrom. Nagovara muža da odu do Sare i zatiču strašan prizor - obešenu Saru u podrumu. Julia se ne miri lako sa smrću svoje sestre i počinje da istražuje kakav je Sara vodila život poslednjih šest meseci u periodu kada se nisu čule. Ono što će otkriti neće je samo šokirati nego će i promeniti njen život za 180 stepeni.
Koliko god da su imena koja stoje iza ovog filma važna, ipak je po meni važnija atmosfera filma koja je nenadmašiva i koja samo može da se 
Pre mnogo, mnogo leta, dok je svetom još vladao zakon jačega, kad su divovi hodali planetom, individue koje su svojom izuzetnošću iskakale iz gomile bile su poštovane poput božanstava, a neudešeni šmokljani za svoje podbačaje izlagani poniženju ili čak pogubljeni, živeo je jedan čovek, dozlaboga mačo, prava fabrika testosterona, iz rumenog seljančeta smešnog imena izrastavši u nacionalni simbol i vođu čitavog jednog naroda. Njegovo ime je bilo - neću vas više mučiti, verujem da mnogi znate na koga mislim - Džon Vejn. Taj je macan, 1956. godine, u katastrofalno lošem filmu The Conqueror, igrao Džingis Kana (dobro ste pročitali), čoveka čije gene nosi svaki dvestoti čovek na Zemlji. Nakon toga, Temudžina (što je bilo smrtničko ime ovog legendarnog vladara) je u filmovima vaskrsao i Omar Doktor Živago Šarif, sa nešto više uspeha (i manje smrtno obolelih od radijacije). Tako da se za naslov Mongol: The Rise of Genghis Khan može, bez mnogo dvoumljenja, reći da je najbolji film sa Džingis Kanom.
Mali Temudžin je stasao za odabir snaše za ženidbu, pa kreće sa ocem u potragu za njom. Uprkos očevim željama, njegovu pažnju prisvaja samo mladica Borte, i tako mu ona biva obećana za ženu. Nakon što mu, nešto kasnije, zlobnici otruju oca, inače plemenskog vladara, Temudžin pada u njihovu nemilost, ali ga ne smeju pogubiti jer Mongoli, po nepisanom zakonu, ne ubijaju decu. Tako počinje njegovo odrastanje, obeleženo ropstvom i bežanijama 
Inspirisan bestselerom Ričarda Moraisa The Hundred-Foot Journey, snimljen je film u francusko-britansko-indijskoj koprodukciji. Iza projekta je stao brojni producentski tim, od kojih treba izdvojiti imena kao što su Džuliet Blejk, Stiven Spilberg i Opra Vinfri. Svi spadaju u sposobne delatnike, već dokazane u filmskoj industriji. Onda i ne iznenađuje izbor režisera, jer je Las Halstrom (The Cider House Rules) iskusan filmski radnik, čija je plodna karijera krunisana sa nekoliko prestižnih nagrada i nominacija za Oskara. Adaptaciju romana u zanimljiv narativ uradio je Stiven Najt, čovek koji je svoja lična iskustva u pogledu suživota s imigrantima, umešno iskoristio tokom rada na scenariju.
Porodična tragedija inicirana političkim previranjima u Indiji, primorala je preživele članove familije Kadam da napuste otadžbinu i otisnu se na dug put u Evropu. Posle neuspešnog pokušaja da se adaptiraju na život u Londonu, kreću južnije prema Francuskoj. Incident s kočnicama starog kombija, sudbinski će ih odvesti u pitoreskno mestašce Sen-Antonin-Nobl-Val na jugu Francuske. Dobro promišljena priča obrađuje niz zanimljivih tema, gde se krajnje suptilno oslikava sukob dva različita sveta.
Dramaturški zaplet počiva na svojevrsnom gastronomskom ratu između francuskog i indijskog kulinarskog umeća. Na jednoj strani ulice je klasični francuski restoran okićen jednom zvezdicom koji dodeljuje prestižni Guide Michelin, što je pouzdan dokaz da se radi o odličnoj 
Dosta filmova snimljeno je o pojedinim američkim predsednicima koji su zahvaljujući političkim kompromisima, diplomatskim veštinama i manipulativnim sposobnostima uspeli da ostave dubok istorijski trag i daju ogroman doprinos u afirmaciji mlade američke nacije. Jedan od nakontroverznijih predsednika svakako je bio Ričard Nikson. Filmski radnici iz Universal Pictures rešili su da urade svoju verziju, prethodna svima poznata je ona iz 1995. koju je snimio Oliver Stoun, a postoji i još jedna iz 1999. godine koja se pojavila pod naslovom Dick, od Endrjua Fleminga. U ovoj verziji radnja se odvija u periodu kada je Dik već napustio Belu kuću, nakon skandala koji je izavala afera Watergate.
Poverenje da režira dobio je iskusni filmski vuk, Ron Hauard (A Beautiful Mind, 2001.), u žestokoj konkurenciji nekolicine priznatih režiserskih veličina među kojima su Martin Skorsese, Sem Mendes, Majk Nikols, čak se pominjao i Džordž Kluni. Scenario je napisao Piter Morgan (The Last King of Scotland, 2006.), polazeći od priče koju je već napravio za istoimenu, veoma gledanu pozorišnu predstavu. Vremenski razmeštena u leto 1977. godine, priča se bavi opsežnim pripremama koje su prethodile čuvenom intervjuu, a kasnije i prenosom intervjua na koji je Nikson (Frank Langella) pristao za pozamašnu svotu novca u vidu naknade, od nekih 600.000 dolara (što se podrazumeva, jer je tamo sve šoubiznis). S druge strane stola našao se Dejvid Frost (Michael Sheen), proklamovani 
Za sebe mogu reći da sam ljubitelj filmova sa ratnom tematikom, još od ranog detinjstva. Gledali su se 12 Žigosanih, Železni Krst, Topovi Navarona, Kelijevi Heroji i mnogi drugi kultni filmovi ovog žanra. Naravno, nezaobilazni su bili i partizanski filmovi koji su se gledali nebrojeno puta. Kasnije su došli neki novi, a veliko oduševljenje je usledilo nakon Spašavanja Redova Rajana i serije Braća po Oružju. Od tada sam čekao jedan dobar ratni film, ali ga dugo nije bilo. Reći će mnogi, bio je Inglorious Bastards, ali meni se taj, iako veliki ljubitelj Tarantinovog dela, nije svideo. Ove godine se onda pojavio film o kome danas pišem, koji je okupio sjajnu glumačku ekipu. Uprkos tome očekivanja sam zadržao pod kontrolom.
Priča je smeštena u Drugi Svetski rat. Godina je 1945. i savezničke trupe polako, ali sigurno napreduju prema Berlinu. Iako u rasulu, Hitler je proglasio opšti rat i u borbu gurnuo sve muškarce, žene i decu. Mnogobrojni odredi Nemaca se predaju, ali dosta ih je ostalo da se bore do poslednjeg daha. Junaci priče su članovi posade Šerman tenka Fury. Kapetan posade je narednik Don "Vordedi" Kolier (Brad Pitt). Pored njega tu je nišandžija Bojd "Bajbl" Svon (Shia LaBeouf), opsluživač Grejdi "Kun-Es" Trevis (Jon Bernthal) i vozač Trini "Gordo" Garsia (Michael Peña). Nakon žestokih borbi izgubili su petog člana posade i došavši na mesto sastanka sa ostalim trupama dobijaju zamenu u vidu novajlije koji nikada nije bio u borbi, a ni 