Čovek nije čovek ako u sebi nema milosti. Čak ako si prema sebi nemilosrdan, prema drugima imaj milosrđa. Ljudi se rađaju jednaki. Svi imaju pravo biti sretni.
Stvarno ne znam kako započeti ovaj tekst, kako napisati neke smislene reči, kako opisati ovo iskustvo, možda jednostavno jednom prostom, a opet rečju koja govori dosta toga, rečju film. Da, baš tako. Sansho The Bailiff je najbolje rečeno film u pravom smislu te reči, koji će vas oduševiti, svojom pričom rastužiti, ali pre svega, on će vam dugo ostati u sećanju, možda čak do kraja vašeg života. No, ipak on nije samo film, on je i umetnost, savršen primer kako film nije samo vid zabave, već i vid umetnosti koja se može meriti sa bilo kojom drugom vrstom umetnošću i koja vam može promeniti određene poglede na život i pojedine životne principe, barem znam da meni jeste. Jednostavno rečeno, Sansho The Bailiff je iskustvo koje je toliko dobro i emotivno jako, da će sa ogromnoj većini gledalaca stvoriti jaku i neraskidivu emotivnu sponu, koja do same srži dočarava taj prisni odnos između gledaoca i filmskog platna.
Režiser ovog filmskog ostvarenja je Kenji Mizoguchi koji je bio veoma cenjen od strane mnogih filmskih umetnika, kao što su: Orson Vels, Akira Kurosava, Andrei Tarkovski, Žak Rive, a baš upravo su svi oni po pravilu stavljali u svoje omiljene filmove njegovo najzvučnije ime Ugetsu, iako je meni Sansho The Bailiff malo bolji, mada oba filma su bez pogovora prava remek-dela. pročitaj više...Sanshô dayû/ Sansho the Bailiff (1954)
Čovek nije čovek ako u sebi nema milosti. Čak ako si prema sebi nemilosrdan, prema drugima imaj milosrđa. Ljudi se rađaju jednaki. Svi imaju pravo biti sretni.
Stvarno ne znam kako započeti ovaj tekst, kako napisati neke smislene reči, kako opisati ovo iskustvo, možda jednostavno jednom prostom, a opet rečju koja govori dosta toga, rečju film. Da, baš tako. Sansho The Bailiff je najbolje rečeno film u pravom smislu te reči, koji će vas oduševiti, svojom pričom rastužiti, ali pre svega, on će vam dugo ostati u sećanju, možda čak do kraja vašeg života. No, ipak on nije samo film, on je i umetnost, savršen primer kako film nije samo vid zabave, već i vid umetnosti koja se može meriti sa bilo kojom drugom vrstom umetnošću i koja vam može promeniti određene poglede na život i pojedine životne principe, barem znam da meni jeste. Jednostavno rečeno, Sansho The Bailiff je iskustvo koje je toliko dobro i emotivno jako, da će sa ogromnoj većini gledalaca stvoriti jaku i neraskidivu emotivnu sponu, koja do same srži dočarava taj prisni odnos između gledaoca i filmskog platna.
Režiser ovog filmskog ostvarenja je Kenji Mizoguchi koji je bio veoma cenjen od strane mnogih filmskih umetnika, kao što su: Orson Vels, Akira Kurosava, Andrei Tarkovski, Žak Rive, a baš upravo su svi oni po pravilu stavljali u svoje omiljene filmove njegovo najzvučnije ime Ugetsu, iako je meni Sansho The Bailiff malo bolji, mada oba filma su bez pogovora prava remek-dela. pročitaj više... 
Retko koji film u istoriji horor žanra je uspeo da stvori toliko poklonika i fanova koji sa nestrpljenjem iščekuju svaki novi nastavak kao ovaj projekat tada malo poznatog režisera i scenariste Džejmsa Vana (James Wan) koji danas predstavlja veoma cenjeno ime u svetu horora. Sa praksom snimanja nastavaka svake godine i premijere tačno na Noć veštica ova franšiza se smatra najisplativijim horor serijalom u istoriji svetske kinematografije. Sve je počelo 2004. godine kada je premijerno prikazan prvi deo i kada je Vanov izvanredan talenat debitovao na filmskom platnu.
Ukratko, radnja filma, koji je kod nas preveden kao Testera ili Slagalica Strave, prati dvojicu nesrećnika koji se bude vezani lancima u prostorijama serijskog ubice koji sebe naziva Džigsou (Jigsaw). Oni moraju pratiti određena uputstva kako bi uspeli da se oslobode i eventualno pobede u igri na život i smrt. Glavni akcenat je stavljen na užasnim grafičkim specijalnim efektima koji su stvoreni sa namerom da prikažu publici efekte mučenja, povreda i fizičkih i psihičkih trauma. Sa veoma skromnim budžetom koji se kretako oko milion dolara svi se slažu da je konačan produkt mnogo realniji, ozbiljniji i efektniji od onoga što su i sami autori očekivali.
Kampanja za promociju ovog filma je bila veoma agresivna i uspešna, pa su se tako mogli videti bilbordi sa zavezanom nogom i testerom pored koji stoji natpis "da li se usuđujete da vidite ovaj film?". Naravno, u ljudskoj psihi je da istražuje 
Vec par meseci, otkako se pojavio, imam ovaj film na watchlisti, konačno sam uspela da ga pogledam i delimično je uspunio moja očekivanja. Jeste u smislu da je ovo jedan sporiji ozbiljni triler koje jako volim da gledam, sa veoma neobičnim glavnim likom koji ima jak motiv da radi to što radi. Nije u smislu jer je, po mom utisku, puno krvoprolića koje u jednom momentu prelazi granice ukusa, a prava istina koja stoji iza svega nije nimalo šokanta, uznemirujuća i slično kako sam očekivala da će biti. U svakom slučaju dobar film, ali malčice prehvaljen.
Centralni lik price je Dvajt (Macon Blair) koji je beskućnik i živi u kolima. Živi tipičan miran život beskućnika, tušira se u tuđim kućama, jede iz kontejnera i nikome ne smeta. Kada mu jedno jutro policajka zakuca na prozor auta i odvede ga u stanicu da mu saopšti uznemirujuće vesti njegov život dobija novi osvetnički cilj. Naime, policajka mu saopstava da čovek koji je brutalno ubio njegove roditelje biva pušten nakon samo deset godina odsluženja kazne. U njemu se spontano rađa ideja koja će zacementirati sudbinu mnogih, pa i njega samog.
Režiser i scenarista filma Džeremi Solnie (Jeremy Saulnier) je jedan od primera velikog napretka režisera u odnosu na njegov debi Murder party, horor komediju. Počeo se baviti filmom i svime što ima veze sa filmom u ranoj mladosti, sa svojim prijateljima Kristoferom Šarpom i Mejkonom Blerom koji tumači glavnu ulogu u ovom filmu. Radi sve, piše, snima, režira.Važno 
Svako ko je pogledao filmove Magnolia ili Boogie Nights veoma cenjenog režisera i scenariste Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson) nije mogao ni da pomisli da će posle zanimlljivih, epskih dramskih saga sa veoma dobrim karakternim glumcima njegov projekat otići u žanr romantičnih komedija u kome će glavnu ulogu dobiti tada malo cenjen, a danas još manje, Adam Sendler (Adam Sandler). Da se odmah razumemo, ovo nije tipična romantična komedija koje ste možda navikli da gledate, nego ima tipične karakteristike Andersonovih filmova koji običan ljubitelj ovog žanra neće uzeti kao plus.
Početak filma nam prikazuje Berija Igana (Adam Sendler) rano ujutro ispred njegovog skromnog skladišta u dolini San Fernando. On živi veoma usamljenim životom bez ikakvih uzbuđenja koji se usko svodi na boravak u maloj kancelariji i životarenje u skromnom stanu. Ima sedam sestara koje mu nisu previše naklonjene zbog ispada u prošlosti i na proslavi rođendana jedne od njih on se poverava čoveku kako ima psihičkih problema. Stvari uskoro izmiču kontroli, Beri zove lažni hotlajn koji mu krade novac sa kreditne kartice i ima probleme sa batinašima koji mu je gazda hotlajna (Philip Seymour Hoffman) šalje, pa mu susret sa stidljivom i privlačnom Lenom (Emily Watson) unosi neophodnu svežinu i radost u život.
Kompletan akcenat filma je stavljen na lik Berija Igana kog Adam Sendler iznenađujuće dobro iznosi. On veoma vešto balansira između lika koji ima psihičke 
Retki su filmovi za koje ćete jednako retko čuti lošu reč. Ostvarenje Rain Man (Kišni čovek), upravo je jedno od takvih, takoreći film za svakog i po svačijem ukusu. Ujedno, za ovaj film retko ko nije čuo i vrlo često spada među omiljene u okviru širokih narodnih masa. Nije ni čudo što je ovaj film osvojio Oskara za najbolji film, kao i još tri od ukupno osam nominacija koje je dobio za ovu prestižnu nagradu. Dakle, već na početku smo ustanovili da ovde imamo posla sa ostvarenjem koje je takoreći bez mane. Međutim, da li je i njegov kvalitet srazmeran njegovoj popularnosti ili je pak pomalo i precenjen, pokušaćemo da utvrdimo u narednim redovima.
Čarli Bebit (Tom Cruise), trgovac automobilima, saznaje da je njegov otac preminuo ostavivši tri milona dolara nepoznatom nasledniku, dok njemu ostavlja samo svoj stari automobili, klasični Buick Roadmaster iz 1949. godine. Čarli ubrzo saznaje da je očevo novčano nasledstvo upućeno psihijatrijskoj ustanovi, u kojoj boravi njegov brat, autistični savant, Rejmond (Dustin Hoffman), čijeg postojanja Čarli nije bio svestan, sve do trenutka ovog otkrića. Kako bi se dokopao očevog nasledstva, Čarli želi da dobije starateljstvo nad svojim bratom. Ovim povodom, Čarli uzima Rejmonda pod svoje i kreću na poduži put ka Los Anđelesu, kako bi se susreli sa Čarlijevim advokatom. Ovaj put se pretvara u pravu malu avanturu koja teži da promeni Čarlijeve materijalističke osobine kroz postepeno upoznavanje njegovog 
Dobre dokumentarne filmove izdvajam ne po sagovornicima, tehničkim i idejnim rešenjima, dijalozima ili samoj tematici, već po sposobnosti da gledaoca pokrenu na razmišljanje i eventualno ponovno gledanje. Jedan od takvih filmova je ovaj futuristički projekat koji se bavi sveopštim uticajem čoveka na klimu i klimatske promene, kao i sasvim realnim posledicama koje će taj uticaj stvoriti u bližoj budućnosti.
"The Age of Stupid" sagledava sasvim obične ljudske aktivnosti iz sadašnjosti na snimku koji je pronađen 2055. godine. To je veoma neprivlačna i sumorna budućnost u kojoj su klimatske promene dovele do veoma kritičnih prirodnih promena, pa tako vidimo da je Sidnej ima problema sa velikim požarima, Las Vegas je progutala pustinja, amatonske šume više ne postoje, nema snega na planinama, dok je London poplavljen. Aktivista (Pete Postlethwaite) kom ne saznajemo ime pokušava da uklopi snimke i da shvati zašto nismo zaustavili klimatske promene dok smo još imali mogućnost za to.
Tipičan primer eksploatacije je korporacija Shell koja je 2005. godine ostvarila profit od preko trinaest milijardi dolara od nafte koji je ostvaren uglavnom u Nigeriji. Zarad tolikog prihoda uopšte se ne bave očuvanjem životne okoline i paradoksalno zvuči da su zemlje koje su bogate naftom obično među siromašnijima. Iako je lokalnom stanovništvu obećan solidan procenat od zarađenog novca koji bi bio uložen u zdravstvo, školovanje i čistu vodu i hranu, ljudi žive mnogo 
Na osnovu istoimene čuvene franžize video igara, pod pokroviteljstvom producentskih kuća DreamWorks i EA Games, nastao je ovaj igrani film sa veoma popularnim Aronom Polom (Aaron Paul), zvezdom serije Breaking Bad, u glavnoj ulozi. Filmovi sa ovakvom tematikom scenaristima ne ostavljaju previše mesta da se razmahnu i napišu nešto već nije viđeno u ovakvim projektima, ali konačan produkt, u kombinaciji sa veoma brzim automobilima, je i više nego dovoljan za fanove žanra.
Aron Pol tumači lik Tobija Maršala, uličnog vozača nižeg ranga iz Njujorka koji nije ostvario previše uspeha u svojoj karijeri. Umesto trke u velikim ligama Tobi preuzima radnju svog oca kojoj je glavni konkurent Dino Bruster (Dominic Cooper), vozač koji se takmičio u jačim trkama i čak je stigao do kategorije Indi 500. Spletom okolnosti Tobi dospeva u zatvor i radnja se pomera dve godine kasnije kada izlazi odatle, željan osvete. Ponovo okuplja svoju ekipu i vozi trke od Njujorka do Kalifornije kako bi stekao uslov za učešće u veoma bitnoj trci - De Leon, u kojoj će moći da pobedi Dina i osveti se.
Kakva god da su vaša očekivanja u vezi ovog filma on je upravo ono što se može očekivati od projekta nastalog na osnovu trkačkih igara. Scenario nije imao konkretnu igračku fabulu po kojoj bi bio pisan, tako da ni nema previše veze sa samom igrom osim sa automobilskim trkama, nego mnogo više podseća na franšizu Fast and Furious. Sasvim pristojni zaplet gledaoca veoma brzo uvodi 
Inace nisam fan žanra patetičnih drama koje uvek udaraju na najniže pobude i osećaje, ali ovaj film sam odgledala u jednom dahu. Ovaj film zapravo i nije patetična drama, bar ne u tolikom smislu da je patetika izražena i da je to hajlajt motiv filma, već je ovo samo jedna u nizu jako pitko ispričanih sudbina običnih ljudi.
Odri (Halle Berry) i Brajan (David Duchovny) su supružnici, u srećnom braku su skoro jedanaest godina i imaju dvoje divne dece, ćerku Harper i sina Dorija. Žive dobro i imaju skoro sve jer je Brajan priznati istraživač i novca im ne fali. Džeri Sanbourn (Benicio Del Toro) je Brajanov prijatelj iz detinjstva, inače teški narkoman. Njega Brajan često obilazi i pomaže mu, kako razgovorom, tako i novcem što ponekad izazove svađe u njegovom braku jer Odri ne vidi da je njihovo prijateljstvo uzajamno. Jedne večeri Brajan odlazi po sladoled za svoju porodicu, nailazi na par koji se svađa. U pokušaju da pomogne nesrećnoj i premlaćenoj ženi se dešava nešto što će iz korena promeniti živote glavnih junaka.
Režiser filma je priznata danska rediteljka Susan Bier koja je poznata po filmovima In a Better World (2010), After the Wedding (2006) i mnogim drugim. Takođe je poznata po tome što je jedina žena među režiserima koja je čak dva puta nominovana za nagradu Oskar u kategoriji ''najbolji strani film''. Ova talentovana evropljanka radi zanimljive filmove sa jakim glavnim protagonistima. Uvek ulazi duboko u priču, veoma lako zainteresuje 