Kad čujete ime Fric Langa (Fritz Lang) koji su prvi filmovi koji vam padnu na pamet? Bez ikakve sumnje su to veliki klasici Metropolis i M, filmovi koji su od ogromnog značaja za svetsku kinematografiju. Metropolis je i dan danas jedan od najboljih sci-fi filmova, dok je “M” jedan od najboljih krimi filmova sa ogromnim značajem za kasniji film-noir. Mnogima su to često i jedini filmovi od njega koje su gledali i često kad se spomene Fric samo se spominju ta dva filma, što za mene predstavlja podcenjivanje velikog majstora kom možda ta dva jesu najbolji filmovi, ali ima on još klasika koje obavezno treba pogledati. Jedan od tih klasika je “Nibelunzi” koji je podeljen na dva dela, prvi deo je “Zigfrid”, a drugi “Osveta Kremhilde”.
Nibelunzi:Sigfrid je crno-beli nemi film iz 1924. godine snimljen od strane nemačkog režisera koji nije samo režiju preuzeo nego je takođe zajedno sa njegovom tadašnjom suprgom Teom von Harbou napisao i scenario. Ona je inače zajedno sa njim takođe pisala scenarija za njegove najpoznatije i najbolje filmove. Ideja za ovaj film je došla od jedne nemačke pesme iz 13. veka.
Radnja filma prati princa Zigfrida koji je postao bolji kovač od svog učitelja. Skovao je sebi odličan mač na koji možeš pero pustiti da padne i ono će se prepoloviti. Zigfrid nema šta više naučiti i sprema se za povratak kući, ali slučajno čuje priču o princezi Krimhild i njenom bratu kralja Ginteru i on odlučuje da je poseti kako pročitaj više...Die Nibelungen: Siegfried (1924)
Kad čujete ime Fric Langa (Fritz Lang) koji su prvi filmovi koji vam padnu na pamet? Bez ikakve sumnje su to veliki klasici Metropolis i M, filmovi koji su od ogromnog značaja za svetsku kinematografiju. Metropolis je i dan danas jedan od najboljih sci-fi filmova, dok je “M” jedan od najboljih krimi filmova sa ogromnim značajem za kasniji film-noir. Mnogima su to često i jedini filmovi od njega koje su gledali i često kad se spomene Fric samo se spominju ta dva filma, što za mene predstavlja podcenjivanje velikog majstora kom možda ta dva jesu najbolji filmovi, ali ima on još klasika koje obavezno treba pogledati. Jedan od tih klasika je “Nibelunzi” koji je podeljen na dva dela, prvi deo je “Zigfrid”, a drugi “Osveta Kremhilde”.
Nibelunzi:Sigfrid je crno-beli nemi film iz 1924. godine snimljen od strane nemačkog režisera koji nije samo režiju preuzeo nego je takođe zajedno sa njegovom tadašnjom suprgom Teom von Harbou napisao i scenario. Ona je inače zajedno sa njim takođe pisala scenarija za njegove najpoznatije i najbolje filmove. Ideja za ovaj film je došla od jedne nemačke pesme iz 13. veka.
Radnja filma prati princa Zigfrida koji je postao bolji kovač od svog učitelja. Skovao je sebi odličan mač na koji možeš pero pustiti da padne i ono će se prepoloviti. Zigfrid nema šta više naučiti i sprema se za povratak kući, ali slučajno čuje priču o princezi Krimhild i njenom bratu kralja Ginteru i on odlučuje da je poseti kako pročitaj više... 
Muzika i svet pokretnih slika vezani su od samog svog rođenja, ali ta vezanost nije bila prirodna, već je iluzija filma zahtevala neku glasovnu podlogu naspram slika koje se prikazuju, kako bi se okupirala pažnja gledaoca. Da muzika ne ide u pratnji pokretnih slika, onda bi čulo sluha bilo slobodno i samim tim bi dozvolilo čulu vida da odluta sa ekrana. Zbog nedovoljne sofisticiranosti izumljene kamere, u početku je bilo nemoguće spojiti muziku i pokretne slike da se kreću u isto vreme, a na to se moralo čekati sve do kraja dvadesetih godina prošlog veka. Filmski stvaraoci su ukapirali da gledalac ne sme da posmatra film bez ikakve muzičke podloge, te su zbog toga rešili da ubace čitave muzičke sekvence, kako bi smanjili nemost i one trenutke neprijatne tišine u kojima se gledaoc nađe sam sa sobom i svojim mislima koje su okupirane onime što je video u filmu. Kao početno rešenje, paralelno uz projekciju filma išla je nasnimljena traka sa glasovima glumaca. U početku je to imalo nekakvog smisla, i odstupanja glasa od slike su bila mala. Kako vreme prolazi, odstupanja od svega par milisekundi se sabiraju, i eventualno dolazi do toga da je odstupanje zvuka od slike toliko povećano, da je nepodnošljivo to sve slušati i gledati. To je bio trenutak kada su filmski stvaraoci i pronalazači rešili da odlože prljanje nove umetnosti tehnološkim manjkavostima, i odlože fuziju slike i tona za kasnije godine.
Uprkos ranim neuspesima, nije postojao prostor za uništenje 
Ovo je jedan veoma šarmantan i sentimetalan projekat koji će obradovati većinu gledalaca. Meri Popins je, u manjoj ili većoj meri, uticala na svakog od nas u detinjstvu i ovaj film dosta radi na nostalgičnoj bazi. Činjenica je da film u pojedinim trenucima ostavlja utisak čiste samopromocije, ali samo saznanje da je ovo biografski projekat svakoga zaintrigira i zainteresuje, iako definitvno nije stoprocentno urađen na osnovu istinitih činjenica.
Volt Dizni (Tom Hanks) daje obećanje svojim ćerkama da će im doneti roman Meri Popins na veliki ekran, ali se ispostavlja da je to veoma težak zadatak jer već dvadeset godina pokušava da otkupi prava na ekranizaciju od gospođe Trejvers (Emma Thompson). Ona je uverena da će Dizni samo upropastiti njenu knjigu i zato tvrdoglavo odbija da mu prepusti prava, ali na nagovor njenog agenta ona odlazi u Kaliforniju kako bi se susrela sa njim, jer ima finansijskih problema. Provodi dve nedelje sa scenaristima i vodi računa da scenario bude napisan tačno onako kako ona želi.
Posle početnog zaleta stvari se komplikuju jer ne uspevaju da pronađu kompromis u vezi osnovnih stvari. U filmu ima i flešbekova detinjstva gospođe Trejvers koja je odrasla sa svojim ocem (Colin Farrell) kog je puno volela i pored njegovih problema sa alkoholom koji su ga konačno upropastili. Njena iskusvta iz detinjstva su najviše uticala na oblikovanje knjige i upravo to je glavni razlog tolikog njenog oklevanja oko ekranizacije.
"Saving Mr. Banks" 
Proslavljeni režiser i scenarista Vudi Alen (Woody Allen) se nakon dužeg vremena snimanja po Evropi vratio u SAD. Ovog puta se priča odvija u San Francisku, ali sa obaveznim flešbekovima koji nas vode u omiljeno Vudijevo mesto za snimanje, Njujork. Pre samog gledanja na ovaj projekat sam nailazio prilično često, prvenstveno jer se spominje kao povratak Vudija Alena, a drugi je maestralni performans Kejt Blanšet koja će, po mom mišljenju, skoro sigurno dobiti Oskara za najbolju glavnu glumicu.
Džasmin (Cate Blanchett) je pripadnica njujorškog višeg života koja je živela u srećnom braku sa svojim suprugom Halom (Alec Baldwin), sve dok on zbog mahinacija na poslu ne završi u zatvoru, kada se ona vraća u San Francisko da živi sa svojom sestrom Džindžer (Sally Hawkins) i njena dva sina. Džasmin je doživela nekoliko mentalnih slomova bog njene traumatične prošlosti i pored međusobne vremenske otuđenosti sestra je prihvata. Njen dolazak se ne poklapa sa planovima Džindžerinog partnera koji je želeo da živi sa njom. Džasmin upoznaje drugog bogatog čoveka po imenu Dvajt (Peter Sarsgaard) koji joj vraća nadu u povratak u višu klasu, ali njene česte laži kvare sve odnose koje ima sa ljudima.
Vudijev rad u poslednjih petnaestak godina je zaista impresivan jer je on kao režiser i scenarista snimao u proseku jedan film godišnje. On ima jedinstvenu sposobnost da u svim njegovim likovima stvori iluziju kako priča kroz svaki od njegovih likova. Ovoga puta 
Pre gledanja ovog filma sam bio ubeđen da gledam tipičnu američku komediju koja će me koliko toliko zabaviti, a do samog kraja i razočarati, ali ovaj projekat iz komedije sasvim neočekivano prerasta u sasvim zadovoljavajuću emotivnu dramu. Reditelj i scenarista Ken Skot (Ken Scott) je odlučio da uradi rimejk sopstvenog filma, kanadskog Starbuck, koji je dobio sasvim solidne ocene i kritike i publike, ali je ovaj njegov projekat nekako prošao previše slabo, uglavnom zbog činjenice da su gledaoci već videli skoro sve potpuno isto, samo dve godine ranije.
Dejvid (Vince Vaughn) je veoma nepouzdan i nezreo četrdesetogodišnjak koji se bavi veoma jednostavnim poslom koji on svakodnevno komplikuje. Zapada u finansijske probleme i pokušava da održi vezu sa svojom devojkom Emom (Cobie Smulders) koja je trudna. Usred svog tog haosa saznaje da je njegovo doniranje sperme klinici za oplodnju rezultiralo začećem čak 533 dece, od kojih 142 podnose tužbu sa željom da saznaju ko im je biološki otac. Njegov najbolji prijatelj Bret (Chris Pratt) odlučuje da ga zastupa kao njegov advokat znajući da to može da bude veliki slučaj za njih. Dejvid vremenom postaje vezan za svoju decu i pomaže im neodajući svoj identitet, i shvata da se uz njih njegov život menja.
"Delivery Man" ima zaista dosta emotivnog u sebi iako je glavni akcenat stavljen na komediju i sasvim dovoljno šarmira iako je na momente skoro glup. Ovo je tipičan film koji može pogledati čitava porodica, 
Da je ovaj film napravljen tokom osamdesetih ili početkom devedesetih godina prošlog veka definitvno bio bioskopski blokbaster. Tandem akcionih legendi Silvester Stalone (Sylvester Stallone) i Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) sa svojom specifičnom hemijom i harizmom nose čitav film i definitvno su oni bili razlog što sam ovom projektu prišao otvorenog uma, iako je postojala bojazan da je ova samo nastavak Expendables franšize.
Rej Breslin (Stalone) je ugledni bezbednjak koji posećuje stotine zatvora kao tajni zatvorenik i koristi svoje sposobnosti da pobegne iz njega. Sledeći zadatak ga vodi u zatvor sa maksimalnom bezbednošću koji vodi upravnik Hobs (Jim Caviezel) i koji je nastao prema Rejevim uputstvima. Rej se udružuje sa zatvorenikom po imenu Rotmajer (Švarceneger), zajedno počinju da traže rupe u sistemu zatvora kako bi pobegli, ali Hobs ih redovno nadgleda i shvata ko je u stvari Rej. Ipak, naslovni tandem mora da da sve od sebe kako bi pobegao odatle.
Moram priznati da nisam preveliki fan ovakvih sirovih priča, akcija i pucačine, naročito filmova koji su nastali u skorije vreme i kod kojih se taj žar nekako "ohladio". Što se više bavim filmovima to više obraćam pažnju na sitnice koje čine radnju, a ovakav žanr je redovno pun rupa i nedostataka. Nostalgija koju sam osetio prema dvojici glavnih glumaca, čija harizma i dalje ne bledi, učinila je da ovaj projekat ostavi bolji utisak na mene nego što sam očekivao, što je svakako veliki 
Kripto-vampirska ljubavna drama, kako ju je Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) nazvao, konačno je realizovana. Džim je već dugo vremena imao jasnu viziju ovog filma, međutim, kao i obično, našao se u problemu oko finansiranja filma, pa je čak sedam godina bilo potrebno da konačno saživi ovaj projekat. Pošto nikada nije snimao profitabilne filmove, za široke mase i nikada nije bio meinstrim često bi se našao u sličnim situacijama. Takva je naime „slava“ nezavisne produkcije. Na svu sreću, bez obzira na sve probleme u kojima se našao, Džim je ostvario svoj cilj. Glumci su pristali na saradnju bez obzira na sve, a iako je u prvobitnoj glumačkoj postavi trebao biti Majkl Fasbender, zamenio ga je Tom Hidleston (Tom Hiddleston) koji je dugo imao želju glumiti u njegovom filmu. Ostatak glumačke ekipe čine Tilda Svinton (Tilda Swinton) sa kojom je često sarađivao, Džon Hart (John Hurt), Mia Vasikovska (Mia Wasikowska) i Anton Jelcin (Anton Yelchin).
FIlm je snimljen u svega nekoliko nedelja na čak tri kontinenta. Priča o besmrtnoj ljubavi između Adama i Iv, vampirima koji se bore za opstanak u 21. veku. Iv živi u Tangeru (Maroko) gde takođe živi i drugi vampir Marlou koji je snabdeva zalihama krvi. Adam živi u Detroitu, a njegov opskrbljivač zalihama je prijatelj Ian koji nije vampir. Eva se sa lakoćom nosi sa životom u 21. veku i modernom tehnologijom dok Adam baš i ne. On je rok zvezda, kolekcionar starina, istorijskih predmeta i strastveni sakupljač 
Filmski rimejkovi vrlo često nisu baš najomiljenija kategorija u okviru filmskog stvaralaštva, barem što se kritičara tiče, a često ni same publike. Prošlogodišnji rimejk originalnog filma Brajana de Palme (Brian De Palma), Carrie iz 1976. godine, vrlo je klasičan primer pomenute kategorije u gotovo svakom smislu. Projekti slični ovom neretko završavaju epitetima koji ih najjednostavnije opisuju kao nepotrebnim, zasnivajući se uglavnom na činjenici da ništa novo nije rečeno, pa čak i u slučajevima kada eventualno poseduju neke kvalitete. Jedan od prihvatljivih izgovora za snimanje rimejka "Carrie" moglo bi biti približavanje ove priče mlađoj publici, s obzirom da je od originalnog filma prošlo čitavih 37 godina, što je relativno daleko od generacija koje stasavaju. Međutim, da li je u slučaju "Carrie" to dovoljno dobar izgovor za snimanje rimejka?
Kao što je opšte poznato, "Carrie" se zasniva na istoimenoj noveli Stivena Kinga, koja je igrom slučaja takođe i njegovo prvo objavljeno delo. Priča je vrlo poznata, ali ipak pomenimo njene osnove. Keri Vajt (Chloë Grace Moretz) je neprilagođena srednjoškolka, često predmet ismevanja svojih vršnjaka, koja živi sa psihički labilnom majkom (Julianne Moore). Kerina majka je ujedno i religiozni fanatik, te je njeno vaspitanje ekstremno konzervativno, što sve skupa čini jednu vrlo nezdravu porodicu za odrastanje. Stvari postaju zanimljive kada Keri otkriva da poseduje telekinetičke sposobnosti, pomoću 