Ponekad vas nekom filmu privuče nešto na prvi pogled nebitno, ali opet tako jako da izaberete baš taj da pogledate. Za mene ovaj put to je bio poster, koji me je zaustavio u nepreglednom listanju filmskih naslova u nadi da ću naći neki vredan pažnje, s obzirom da u poslednje vreme je malo takvih za naći. Poster guste, tamne šume, pokrivene snegom, a u sred nje, monahinja u istom kontrastu boja kao šuma, crna odora sa belim pokrovom za glavu. Možda za vas obična slika, ali za mene upečatljiva, jaka. Kasnije, nakon odgledanog filma, ispostaviće se da ta slika vredi hiljadu reči i govori o samoj suštini ove filmske priče. Radi se o francuskom filmu Les Innocentes (Nevine).
U centru priče je ženski katolički manastir u Poljskoj. Kraj je godine 1945 i kraj Drugog svetskog rata. Nakon jutarnje molitve, dok sve sestre idu za svojim zaduženjima, jedna se iskrada iz manastira i kroz gustu šumu odlazi do obližnjeg gradića. Ulazi u bolnicu gde je smešten francuski Crveni Krst. Tražeći doktora nailazi na mladu studentkinju medicine Matildu, koja ipak na kraju polazi sa monahinjom da joj pomogne, ne znajući o čemu se tačno radi. Krišom ulaze u manastir, a tamo će Matilda saznati zastrašujuću tajnu...
Les Innocentes je režirala francuska režiserka/glumica/scenarista (Anne Fontaine). Ona iza sebe ima dosta naslova od kojih su najpoznatiji Adore, Coco avant Chanel i Chloe. Ovde je uradila odličan posao u svim aspektima filma. Ispričala nam je jednu izuzetno pročitaj više...Les Innocentes (2016)
Ponekad vas nekom filmu privuče nešto na prvi pogled nebitno, ali opet tako jako da izaberete baš taj da pogledate. Za mene ovaj put to je bio poster, koji me je zaustavio u nepreglednom listanju filmskih naslova u nadi da ću naći neki vredan pažnje, s obzirom da u poslednje vreme je malo takvih za naći. Poster guste, tamne šume, pokrivene snegom, a u sred nje, monahinja u istom kontrastu boja kao šuma, crna odora sa belim pokrovom za glavu. Možda za vas obična slika, ali za mene upečatljiva, jaka. Kasnije, nakon odgledanog filma, ispostaviće se da ta slika vredi hiljadu reči i govori o samoj suštini ove filmske priče. Radi se o francuskom filmu Les Innocentes (Nevine).
U centru priče je ženski katolički manastir u Poljskoj. Kraj je godine 1945 i kraj Drugog svetskog rata. Nakon jutarnje molitve, dok sve sestre idu za svojim zaduženjima, jedna se iskrada iz manastira i kroz gustu šumu odlazi do obližnjeg gradića. Ulazi u bolnicu gde je smešten francuski Crveni Krst. Tražeći doktora nailazi na mladu studentkinju medicine Matildu, koja ipak na kraju polazi sa monahinjom da joj pomogne, ne znajući o čemu se tačno radi. Krišom ulaze u manastir, a tamo će Matilda saznati zastrašujuću tajnu...
Les Innocentes je režirala francuska režiserka/glumica/scenarista (Anne Fontaine). Ona iza sebe ima dosta naslova od kojih su najpoznatiji Adore, Coco avant Chanel i Chloe. Ovde je uradila odličan posao u svim aspektima filma. Ispričala nam je jednu izuzetno pročitaj više... 
I am Ivan Checkov, and you will be closing now.
Checkov? Well, this here's McCoy. We find a Spock, we got us an away team.
The Boondock Saints je tip filma koji preporučite svakome ko traži čistokrvnu pucačinu, iako ste svesni da se ne može svakome dopasti. Mnogi ga smatraju nedonoščetom koji bi potpuno sazreo da je scenario pao u ruke Tarantinu ili Gaju Ričiju, ali je i pored toga autor Troj Dafi (Troy Duffy) snimio nešto što je postalo kultni film žanra, iako je imao baksuz da bude izdat u vreme Columbine masakra, što mu je znatno uticalo na gledanost, distribuciju i prihode.
Glavni junaci su braća Konor (Sean Patrick Flanery) i Marfi MekManus (Norman Reedus), šljakeri iz bostonskog radničkog kvarta koji pričaju nekoliko jezika i izraziti su vernici. Priča počinje kada u njihov lokalni pab uleti grupa ruskih mafijaša koja želi da preuzme zemljište na kome se pab nalazi. Braća u činu samoodbrane ubijaju dvojicu Rusa što će im doneti skoro herojski status. Ponešeni slavom, MekManusi rešavaju da očiste grad od kriminalaca, dok im je za petama ekscentrični FBI agent Pol Smeker (Willem Dafoe).
Eksplicitan i eksplozivan uvod, koji uključuje wc šolju i skok (svako ko je video ovu scenu je ne zaboravlja), nas baca u nasilan svet Bostona u kome su krimosi na sve strane, dok MekManusi postaju i sudije i izvršioci pravde. Brz tempo ne usporava nijedne sekunde dok film postaje festival metaka u kome se svakog momenta pojavljuju upečatljivi i zanimljivi 
Često uhvatim sebe da se čudim ljudima koji odbijaju da otvore um i pogledaju nešto što ne dolazi iz velikih filmskih studija sa zapada. Iako i sami konstatuju da već godinama nisu videli ništa inovativno, glatko odbijaju da pruže šansu nekim novim kinematografijama koji su pravi skriveni biseri. Posebno se to odnosi na Južnu Koreju i žanr trilera, kome je grupa autora iz te zemlje dala svoj autorski pečat, pa je danas južnokorejski triler postao posebna podkategorija žanra, i podeljen je na dve grupe: krimi-triler i akcioni triler.
Iako autori iz Južne Koreje rade u različitim žanrovima, upravo je triler taj koji je njihovim filmovima doneo internacionalni status, što je dovelo do toga da je južnokorejska kinematografija danas veoma poštovana. Trileri iz ove zemlje su na vrhunskom nivou skoro po svakom kriterijumu (produkcija, scenario, režija, gluma...), ali poseduju i umetničku vrednost, a neretko i scene nasilja koje bi cenzori iz zapadnih zemalja odavno isekli. Tema osvete je često jako bitan, ako ne i presudan faktor u ovim filmovima.
Autori ostaju dosledni svom specifičnom rukopisu, beskompromisni su, znaju šta hoće, ne prave ustupke komercijalnom aspektu projekta i svesno ulaze u rizik da naruše gledljivost filma jer im nije cilj da svako razume umetnički senzibilitet kojim odišu njihovi radovi. Upravo zbog toga su izuzetno cenjeni i van svoje zemlje, neki od njih (Park Chan-wook, Kim Ji-woon, Bong Joon-ho) već rade u Holivudu, a neki filmovi 
Metju Mekonahi (Matthew McConaughey) je glavni krivac zbog koga se sa nestrpljenjem iščekuje svaki novi film u kome on učestvuje. Nakon niza fenomenalnih uloga, što na velikom, što na malom platnu, očekuje se svaka njegova nova, da vidimo šta će ovaj put da nam ponudi. Poslednja koju sam imao priliku da gledam je uloga Njutona Najta u filmu Free State of Jones.
Film nam govori o vremenu Građanskog rata u Americi, koji se vodio između Konfederacijskih snaga i snaga Unije. Oko prava jednih da i dalje drže robove i namera drugih da ta prava ukinu i da robovi postanu slobodni ljudi, iako su tu u suštini bile razmirice oko interesa bogatih, a preko leđa onih koji to nisu. Upravo tu realnost i prave razloge rata na svojoj koži je osetio i Njuton Najt, sanitetsko osoblje zadužen da ranjene izvlači sa prvih linija u vojsci Juga. Nebrojeno puta one koje dovede nema niko da pogleda, jer su svi doktori zauzeti spašavanjem oficira (bogatih) dok ovi drugi čekaju, pa ako prežive - super.
Takvu sudbinu doživljava i njegov sestrić, dečak koga su u nedostatku vojske regrutovali, a koji umire na Najtovim rukama. Najt odnosi dečaka kući da ga sahrani kako dolikuje i napušta vojsku, postajući time dezerter. Povrh svega, došavši kući, svedoči kako postoji jedinica Konfederacijske vojske koja ide od kuće do kuće i uzima od ljudi sve što imaju, a sve kao na račun vojske i njihovih potreba. Njutonu je dosta svega i uzima pravdu u svoje ruke...
Free State of Jones 
Iako je film odlično snimljen, skroz je besmislen, spor, nadrealan i bolestan.
Ovo je najčešći komentar koji u najkraćim crtama opisuje prosečnog filmofila, a koji se sve češće može čuti. Da ustanovimo na početku nešto - besmisleno, sporo, bizarno (bolesno) i nadrealno samo danas i može u rečenicu sa Refnovim (Nicolas Winding Refn) imenom, u pravom smislu tih reči. Ostali režiseri (izuzetak je Dejvid Linč, naravno) uglavnom se pretvaraju da snimaju takve filmove, ali zapravo ne. Osim Refna, niko nije dovoljno hrabar, inovativan i što je najveća prepreka - ne rizikuje. Ja ga baš zato izuzetno cenim i sve više poštujem. Kada sam pomislila da ne mogu više da mu se divim - desio se ovaj film. Bingo! Ipak mogu!
Radnja filma dešava se u Los Anđelesu, centru modne, filmske i muzičke industrije. Junakinja filma je Džesi (Elle Fanning), obična šesnaestogodišnja devojka koja misli da može uspeti kao manekenka. Iako je na prvi pogled obična, na onaj drugi ima nešto što je izdvaja od ostalih sličnih devojaka - tužni i zamišljeni pogled kojim magnetno privlači, a njena naivnost i nevinost joj dižu cenu još više. Na svom prvom snimanju upoznaje mladog fotografa Dina (Karl Glusman) sa kojim počinje intenzivnije druženje i šminkerku Rubi (Jena Malone). Rubi se odmah na početku postavlja zaštitnički i kasnije je upoznaje sa par manekenki, koje pri prvom susretu ne mogu sakriti svoju očiglednu zavist i ljubomoru prema privlačnosti pridošlice 
For evil to triumph, it only takes good men... to do nothing.
Glumci koji su stekli veliku popularnost karakterima koje su tumačili kao deca često moraju ceo život da se nose sa teretom te uloge. Dešava se da budu upamćeni po toj jednoj ulozi, koliko god se trudili da im karijera bude drugačija. Denijela Redklifa (Daniel Radcliffe) svi znamo kao Hari Potera i teško je da će se to ikada promeniti, ali ga to ne sprečava da bira karakterno različite uloge kako bi ga počeli gledati kao glumca, a ne kao dete-čarobnjaka.
Njegov najnoviji pokušaj je krimi drama Imperium u kojoj glumi Nejta Fostera, FBI početnika kog veoma zanima da radi kao undercover agent. Šefovi saznaju da je nestalo nekoliko paketa cezijuma koji se koriste za proizvodnju bombi, a njegova direktno nadredjena (Toni Collette) odlučuje da ga inflitrira u radikalnu rasističku grupu za koju se sumnja da je došla u posed ove supstance. Nejt kreće od lokalnih skinhedsa i vremenom sve više napreduje u hijerarhiji pokreta.
Režiser Denijel Ragusis je kao inspiraciju imao knjigu Majkla Džermana koji je i sam bio undercover agent, pa zbog toga piše da je film urađen prema istinitoj priči. Prvih deset minuta su zaista dobri u kojima se kombinacijom akcije, arhivskih snimaka i snažnom željom agenta Nejta da želi da radi nešto konkretno gledalac brzo uvlači u priču. Međutim, nakon prvih koraka agenta u svet radikalnih desničara film gubi svoj tempo i postaje sporija drama sa tek ponekom scenom 
I don't work in terms of conscious messages. I can't do that. It has to be something that I'm revealing to myself while I'm doing it. It's hard to explain. Which means that, while I'm doing it, I don't know what it's about.
Robert Kramb (Robert Crumb) je po mnogima najbolji autor stripova u drugoj polovini dvadesetog veka. Njegov specifičan stil koji se nije brinuo za društveno-političku korektnost i spremnost da u svakom momentu podržava ideje protiv kapitalizma i konzumerizma su ga doveli do statusa superstara među hipicima, što je sa sobom povuklo da postane jedan od prvih andergraund crtača koji su stekli mejnstrim status.
Crumb je dokumentarni film, debitantsko delo Terija Zvigofa (Terry Zwigoff) u kome serijom intervjua dobijamo duboko ličan uvid u svet ovog kontroverznog autora. Režiser se centrira oko nekoliko faza u životu i radu Roberta Kramba, a to su nesrećno detinjstvo, počeci u Zap Comix-u, takozvana mračna faza i sadašnjost. Osim intervjua sa samim umetnikom, mi upoznajemo njegovu suprugu, nekoliko prijatelja i saradnika, ali i članove njegove bizarne porodice.
Robert je imao još dvojicu braća i svi su bili veoma talentovani crtači, a upravo su im stripovi bili beg iz realnosti koja je sačinjavala majku pod sedativima, skoro sadističkog oca i konstantno izrugivanje u školi i oko nje, pre svega zbog čudnog izgleda i nesposobnosti da se socijalno uklope. Braća su imala tu nesreću da polako skliznu u ludilo što je prekinulo njihovu karijeru, 
And if these pictures have anything important to say to future generations, it's this: I was here. I existed. I was young, I was happy, and someone cared enough about me in this world to take my picture.
Robin Vilijams (Robin Williams) je čovek koji će ostati upamćen kao veliki glumac koji nam je doneo nezaboravne uloge. Prva asocijacija na njega su uglavnom veseli, dobroćudni karakteri i složićete se sa mnom da ga je teško zamisliti kao nestabilnog stalkera kome je opsesija jedna tipična porodica iz predgrađa. Upravo u ovakvim ulogama se vidi da li je komičar ujedno i kvalitetan glumac, a gospodin Vilijams je to svakako bio.
U ovom indi projektu reditelja i scenariste Marka Romaneka (Mark Romanek), Vilijams tumači Saja Periša, radnika u laboratoriji za izradu fotografija, koja se nalazi u jednom od lanaca supermarketa. On je čitav svoj život posvetio tom pozivu i potpuno je predan svom poslu, sa osmehom uslužuje svoje mušterije, a najčešći su mu članovi tročlane porodice Jorkin - atraktivni par Nina (Connie Nielsen) i Vil (Michael Vartan) sa svojim sinom Džejkobom. On prema njima razvija neku vrstu opsesije i vremenom će početi da se upliće u njihov život.
Po triviji se da zaključiti da je One Hour Photo tipičan psiho-triler kome je centralna tema neprimetan član društva i njegova opsesija koja se graniči sa ludilom, ali autor uspeva da izbegne većinu klišea i da nam pruži više od toga. Romanek nam majstorski prikazuje kako opasnost često 