Naravno da će filmovi uvek privlačiti više publike, kada se radi o bioskopskim hitovima. Međutim, u današnje doba kada je internet skoro svima dostupan, a brzina istog svakoga dana samo raste, serije svakim danom imaju sve više poklonika. Dostupne su na raznim televizijskim kanalima, a samo nekoliko sati po rođenju epizode su dostupne i na internetu. Producentske kuće sve više ulažu novca u produkciju serija, boreći se za svakog gledaoca i rast gledanosti. Priče su sve zanimljivije, kvalitetnije i u raznim žanrovima, produkcija ravna filmskoj, a u poslednje vreme sve više glumaca A liste igra u njima.
Ranije je udarni period za serije bio jesen/zima, sa po nekim prolećnim hitovima i možda jednim ili dva letnja pokušaja. Tada su serije išle, uglavnom, u formatu od 24 epizode po sezoni, pa se razvuku pola jesen, mala pauza, pa druga polovina zimi. A onda se od pre nekoliko godina sve promenilo. Prvo se smanjio format na 10-12 epizoda po sezoni, a dobilo se na kvalitetu. Pojavile su se neke nove serije i svakim danom privlačile sve više gledalaca. Hiper-produkcija kvalitetnih serija je dovela do toga da je sada sasvim normalna stvar da se prave mini-serije od jedne sezone sa pet-osam epizoda, a neke su imale svega tri epizode.
Pored giganata u svetu serijskog programa poput HBO ili BBC, svedoci smo ekspanzije servisa za strimovanje koji produciraju sopstveni materijal, poput Netflix-a, HULU-a ili Amazon-a. Pojavile su se neke nove kompanije (Disney +, Apple pročitaj više...10 subjektivno najboljih serija iz 2019. godine
Naravno da će filmovi uvek privlačiti više publike, kada se radi o bioskopskim hitovima. Međutim, u današnje doba kada je internet skoro svima dostupan, a brzina istog svakoga dana samo raste, serije svakim danom imaju sve više poklonika. Dostupne su na raznim televizijskim kanalima, a samo nekoliko sati po rođenju epizode su dostupne i na internetu. Producentske kuće sve više ulažu novca u produkciju serija, boreći se za svakog gledaoca i rast gledanosti. Priče su sve zanimljivije, kvalitetnije i u raznim žanrovima, produkcija ravna filmskoj, a u poslednje vreme sve više glumaca A liste igra u njima.
Ranije je udarni period za serije bio jesen/zima, sa po nekim prolećnim hitovima i možda jednim ili dva letnja pokušaja. Tada su serije išle, uglavnom, u formatu od 24 epizode po sezoni, pa se razvuku pola jesen, mala pauza, pa druga polovina zimi. A onda se od pre nekoliko godina sve promenilo. Prvo se smanjio format na 10-12 epizoda po sezoni, a dobilo se na kvalitetu. Pojavile su se neke nove serije i svakim danom privlačile sve više gledalaca. Hiper-produkcija kvalitetnih serija je dovela do toga da je sada sasvim normalna stvar da se prave mini-serije od jedne sezone sa pet-osam epizoda, a neke su imale svega tri epizode.
Pored giganata u svetu serijskog programa poput HBO ili BBC, svedoci smo ekspanzije servisa za strimovanje koji produciraju sopstveni materijal, poput Netflix-a, HULU-a ili Amazon-a. Pojavile su se neke nove kompanije (Disney +, Apple pročitaj više... 
Tradicionalno kao i svake godine, došlo je vreme da se saberu filmski utisci vezani za prošlu godinu. Za razliku od nekoliko prethodnih sezona, može se reći da je ova posedovala veći broj kvalitetnih projekata. Po običaju, bioskopske projekcije su bile rezervisane uglavnom za blokbastere i rimejkove, ali su se tu i tamo uvukli neki kvalitetni filmovi koji se zasluženo nalaze na listama najboljih.
Ove godine je, na moju veliku radost, u žižu javnosti dospeo i film iz Južne Koreje, zemlje koja ima fantastičnu, ali uglavnom zapostavljenu kinematografiju i verujem da će Parasite otvoriti vrata gledaocima koji do sada ovim filmovima nisu ukazivali šansu. Autori nezavisnih filmova i mali studiji su i ove godine ispunili svoju kvotu, ali su nepravedno zaobiđeni na dodelama filmskih nagrada. Ljubitelji odličnih filmova i dalje pažnju posvećuju vanholivudskim projektima, kao i filmovima koji dolaze iz Evrope.
Kao i prošle godine u ovo doba, rešio sam da sastavim listu filmova iz prošle godine koji su na mene ostavili najbolji utisak. Inače sam pravio listu od deset imena, ali mi je ove godine bilo nemoguće da toliko skratim spisak, pa sam se odlučio da lista ove godine sadrži petneast filmova.
Moram naglasiti da neke filmove iz vočliste još nisam uspeo da pogledam (Sorry We Missed You, Les Miserables, Waves, Queen and Slim, Boze Cialo) jer ih nema nigde. Takođe, uvek postoji mogućnost da naknadno naletim na neki odličan film koji zaslužuje da se pronađe 
Medena Zemlja iliti Honeyland je jedan od ovogodišnjih dokumentarnih hitova i dolazi nam iz Severne Makedonije, u režiji Tamare Kotevski i Ljubomira Stefanova. Film je privukao pažnju dobijanjem tri nagrade na filmskom festivalu Sundance u kategorijama dokumentarnih filmova. Nominovan je za Oskara u dve kategorije, za najbolji strani film i za najbolji dokumentarac, što je presedan. Takođe, ovo je prvi film iz ove zemlje koji će se pojaviti na dodeli Oskara još od 1994. godine i filma Pre Kiše Milča Mačevskog.
Radnja je smeštena u izolovani planinski region duboko na Balkanu, gde Hatidze Muratova živi sa svojom bolesnom majkom u naselju bez puteva, struje i vode. Ona se smatra poslednjim čuvarem divljih pčela, čiji med uzima u malim količinama radi prodaje u gradu udaljenom četiri sata peške. Njenu mirnu životnu rutinu remeti dolazak putujuće porodice sa svojim vozilima, sedmoro dece i stadom goveda. Hatidze promenu prihvata sa otvorenim srcem i pridošlicama nudi domaću rakiju, sa savetima vezanim za pčelarstvo.
Nažalost, nije prošlo puno i Husein, glava porodice, razvija interesovanje za prodaju meda i dobronamerne savete koristi za profit, kako bi nahranio svoju porodicu. Njegov potez prouzrokuje kršenje prirodnog poretka i dolazi u sukob sa Hatidze, koja se zalaže za balans između prirode i čoveka, između samoodrživosti i iskorišćavanja. Dok sa jedne strane više nije izolovana i usamljena, sa druge strane su njena sredstva za opstanak veoma 
They're walking into a trap. Your orders are to deliver a message calling off tomorrow mornings attack, if you fail, it will be a massacre.
Pre nekoliko nedelja se povela polemika zbog čega su filmovi o Prvom svetskom ratu procentualno mnogo manje zastupljeni od filmova o Drugom svetskom ratu, a neki konsenzus je da je sigurno zbog toga što je u drugom slučaju bila jasnija linija dobra i zla. Britanski filmaš Sam Mendes koji se proslavio filmovima American Beauty, Skyfall i Spectre nam donozi epski ratni film u kome nema te linije, već nam predstavlja grozote rovovskog rata u punoj svojoj snazi. Scenario potpisuje sa Krysty Wilson-Cairns, a bazira se na ratnim pričama njegovog dede, kome je ovaj film i posvećen
U priči smeštenoj u haosu ratišta Prvog svetskog rata u Severnoj Francuskoj glavni junaci su Skofild (George MacKay) i Blejk (Dean-Charles Chapman), britanski vojnici koji imaju hitan sastanak sa generalom Erinmorom (Colin Firth). Dobijaju zadatak da stignu peške do drugog bojnog polja, udaljenog nekoliko kilometara, kako bi britanskom bataljonu, koji planira napad na Nemce sledećeg jutra, javili da im se sprema zaseda. Ukoliko ne stignu na vreme, 1600 britanskih vojnika, među kojima je i Blejkov stariji brat, će gotovo sigurno biti izgubljeni...
Kičma scenarija je avantura dvojice vojnika, koji trče, skrivaju se, obilaze i upadaju u rovove, prelaze ničiju zemlju i francuska naselja. Kao što se i očekuje, na putu se suočavaju sa izazovima i preprekama. 
Won't you be my neighbor?
Fred Rodžers je bio televizijski voditelj, muzičar, lutkar i producent koji je poznat po tome što je 33 godine vodio i producirao čuvenu i veoma popularnu televizijsku seriju namenjenu predškolcima, Mister Rogers' Neighborhood. U svojoj seriji se fokusirao na brojne psihičke i fizičke probleme sa kojima se suočavaju deca, kao što su upis u školu, selidba, odlazak u bolnicu, razvod roditelja, smrt u porodici i drugo.
Gospodin Rodžers je bio veoma hvaljen i cenjen za svoj rad na dečjoj televiziji. Nadobijao se brojnih nagrada i počasnih diploma, a kruna karijere je bila dobijanje predsedničke medalje za slobodu 2002. godine. Iako je imao status selebritija, nije imao problem da se vozi podzemnom železnicom, da popriča sa prolaznicima ili da kasni na snimanje emisije jer je zauzet humanitarnim radom. Ovaj film je zasnovan na istinitoj priči, a podloga je bila članak pod imenom Can You Say... Hero?, autora Toma Džunoa, koji je objavljen u magazinu Esquire.
Lojd Vogel (Matthew Rhys) ima reputaciju nezgodnog novinara bez dlake na jeziku, koga subjekti odbijaju, pa ga njegova nadređena šalje na nesvakidašnji zadatak. Naime, mora da ide u Pitsburg i da odradi kratak intervju sa Fredom Rodžersom (Tom Hanks), autorom dečjih emisija. Lojd je ispraćen na put od strane svoje supruge sa rečima nemoj da mi upropastiš detinjstvo, sa planom da napiše nekoliko stotina reči. Fred Rodžers je bio težak za razgovor, jer mu je više stalo do 
I just want what everybody wants. I seem to have a harder time getting it.
Kao što ste verovatno i sami primetili, biografski filmovi su se promenili u poslednjih nekoliko godina, u smislu da više ne pratimo epsku razmeru priče koja svog lika predstavlja kroz njegov čitav život. Umesto toga, autori se u poslednjih nekoliko godina uglavnom bave specifičnim događajem ili određenim godinama u životu protagoniste. Izgubilo se na tome da saznamo više informacija, ali se dobija postojaniji dramski naboj.
Judy je tipičan takav film i koncetriše se na nekoliko meseci 1968. godine u životu legendarne Džudi Garland, glumice i pevačice iz zlatnog doba Holivuda, koju svi znamo kao Doroti iz filma The Wizard of Oz. Dani slave su iza nje, zavisna je od pilula i alkohola, razvedena je i usamljena. Tezgari sa decom kako bi zaradila neki dolar, sve dok ne dobije priliku da odradi niz koncerata u Londonu, gde ima veliku bazu poštovalaca.
Tokom tih nekoliko meseci mi paralelno pratimo i nju kao devojčicu na snimanjima filmova i ispostavlja se da su njeni problemi krenuli još tada. Producenti su joj davali razne tablete kako bi duže bila budna i produktivna, kako bi joj smanjili apetit i svaki minut odmora joj je bio programiran. Džudi je postala slavna, ali su joj mehanizmi eksploatacije starog Holivuda i rad bez predaha izvukli slobodu, nevinost i dečju radost, uz nesanicu i doživotnu borbu sa zavisnošću kao koletaralne štete.
Scenario Toma Edžea, baziran na predstavi 
The nights that coincide several pains, those nights I believe in God and I pray to him. The days when I only suffer a type of pain I'm an atheist.
Pedro Almodóvar je slavni španski stvaralac, koji je širom sveta cenjen kao jedna od najistaknutijih figura evropskog filma. U svojim radovima se bavi porodicom, ličnim identitetom, strašću i željama, a njegov specifični stil je bio daleko od klišea još od samog početka karijere. Odrastao je u kulturnoj pustinji, pod represijom katoličke crkve, ali oseća jaku vezanost za svoju domovinu, koja mu je izvor inspiricije i za priče i za likove. Njegovi radovi često sadrže autobiografske elemente, a njegov najnoviji film Pain and Glory predstavlja najintimniji rad u njegovoj karijeri.
Priča filma prati Salvadora Maja (Antonio Banderas), slavnog reditelja koji se povukao u penziju, ima zdravstvenih problema i egzistencijalnu krizu, ništa u životu ga ne ispunjava. Kao narator nam pripoveda o svom životu i svojim mislima, a njegove priče nas vraćaju u prošlost. Vidimo njegovo detinjstvo tokom šezdesetih, prve želje, otkrivanje kinematografije i njegovu prvu ljubav, koja je bila jaka i intenzivna. Jedina terapija za njegov bol je bilo pisanje, a nesposbnost da nastavi da stvara i snima u njemu ostavlja beskonačnu prazninu...
Pain and Glory prati filmaša koji odbija socijalizaciju, koji izlaz iz tuge i boli traži u lekovima i drogama, dok ga muče duhovi prošlosti. Salvador odbija da svoje radove nazove autobiografskim, 
When no one is to blame, everyone is to blame.
Anthony McCarten je novozelandski književnik i scenarista koji je specijalizovao za pisanje biopika. Napisao je scenarija za filmove The Theory of Everything, Darkest Hour i Bohemian Rhapsody, a njegov novi film je takođe inspirisan istinitim događajima i predstavlja intimnu ekranizaciju jedne od najdramatičnijih prekretnica u novijoj istoriji katoličke crkve.
Frustriran pravcem u kome ide crkva, kardinal Žorž Bergolio (Jonathan Pryce) iz Argentine 2012. godine traži dozvolu od pape Benedikta XVI (Anthony Hopkins) da se povuče, kako bi bio sveštenik lokalne župe. Bergolio je liberalni reformista koji kritikuje rad crkve, a bio je jedan od kandidata za papu 2005. godine. Suočen sa skandalom, sumnjom i zdravstvenim problemima, papa poziva kardinala u Rim i iza zatvorenih vrata počinju dijalog o tradiciji, napretku, krivici, praštanju. Sa vrlo različitim pogledima i stavovima, njih dvojica se suočavaju sa prošlošću kako bi pronašli zajednički jezik, od koga zavisi preko milijardu vernika...
Potez pape Benedikta XVI je bio presedan jer je prošlo 700 godina od prethodnog slučaja abdiciranja. Pozicija pape je doživotna i vernici su bili u priličnom šoku, a odricanje se desilo u vreme velikog skandala za crkvu, koja je širom sveta kritikovana zbog svoje višedecenijske prakse prikrivanja seksualnog zlostavljanja dece od strane sveštenika. Na videlo su izašle bankarske mahinacije, politički detalji i druge 