Pisao sam ranije o uticaju koji je imala Poljska škola filma, a poslednjih par godina su filmovi iz te zemlje postali redovni i na dodelama mejnstrim filmskih nagrada. Nakon filmova Ida i Cold War, poslednji u nizu je sjajna drama Corpus Christi, koja je bila nominovana za Oskara u kategoriji stranih filmova. Film je inspirisan istinitim događajima, a potpisuju ga režiser Jan Komasa i scenarista Mateusz Pacewicz.
Radnja filma prati dvadesetogodišnjeg Denijela (Bartosz Bielenia) koji u popravnom domu doživljava duhovnu transformaciju. Njegova kriminalna pozadina ga sprečava da postane sveštenik i nakon puštanja na uslovnu slobodu biva upućen da radi u pilani. Ispostaviće se da Denijel nema nameru da se odrekne svog sna, prilikom dolaska u novo selo mu se ukazuje prilika i predstavlja se kao sveštenik. On se ponaša u skladu sa verskim pozivom, župljani ga prihvataju, ali vremenom biva upleten u događaj koji je pogodio selo, dok ga njegova prošlost sustiže...
Ovaj film postavlja razna pitanja o veri, praštanju i prevari, a najbitnije je ono da li čovek predstavlja ono što je nekada uradio ili ono što radi i kako razmišlja u ovom momentu. Denijela društvo doživljava kao proizvod njegovih sopstvenih grešaka, a u popravnom domu se suočava sa čovekom koji ga želi mrtvog. S obzirom da je zatvoren zbog nasilja, iznenađujuće je što se Denijel ne suprotstavlja agresivno, već ponizno - on se već transformisao i veoma je dobro za njega što napušta to mesto. pročitaj više...Boze Cialo/ Corpus Christi (2019)
Pisao sam ranije o uticaju koji je imala Poljska škola filma, a poslednjih par godina su filmovi iz te zemlje postali redovni i na dodelama mejnstrim filmskih nagrada. Nakon filmova Ida i Cold War, poslednji u nizu je sjajna drama Corpus Christi, koja je bila nominovana za Oskara u kategoriji stranih filmova. Film je inspirisan istinitim događajima, a potpisuju ga režiser Jan Komasa i scenarista Mateusz Pacewicz.
Radnja filma prati dvadesetogodišnjeg Denijela (Bartosz Bielenia) koji u popravnom domu doživljava duhovnu transformaciju. Njegova kriminalna pozadina ga sprečava da postane sveštenik i nakon puštanja na uslovnu slobodu biva upućen da radi u pilani. Ispostaviće se da Denijel nema nameru da se odrekne svog sna, prilikom dolaska u novo selo mu se ukazuje prilika i predstavlja se kao sveštenik. On se ponaša u skladu sa verskim pozivom, župljani ga prihvataju, ali vremenom biva upleten u događaj koji je pogodio selo, dok ga njegova prošlost sustiže...
Ovaj film postavlja razna pitanja o veri, praštanju i prevari, a najbitnije je ono da li čovek predstavlja ono što je nekada uradio ili ono što radi i kako razmišlja u ovom momentu. Denijela društvo doživljava kao proizvod njegovih sopstvenih grešaka, a u popravnom domu se suočava sa čovekom koji ga želi mrtvog. S obzirom da je zatvoren zbog nasilja, iznenađujuće je što se Denijel ne suprotstavlja agresivno, već ponizno - on se već transformisao i veoma je dobro za njega što napušta to mesto. pročitaj više... 
-You may not realize, but we were trying to protect this country from people who wanna destroy everything we believe in.
-You may not realize it, but we are trying to do the exact same thing.
Scott Z. Burns je američki scenarista i producent kome je najpoznatiji film Side Effects koji je režirao Stiven Soderberg. Ovo je bilo prvi put da je sam seo u režisersku stolicu, a svoj scenario je delimično bazirao na novinskom članku Rorschach and Awe koji je bio objavljen u Vanity Fair. Priča se bavi istinitim događajima nakon napada 11. septembra, tačnije programom CIA vezanim za pritvor i ispitivanje osumnjičenih u borbi protiv terorizma.
Radnja filma prati sposobnog i odlučnog službenika-idealistu Denijel Džounsa (Adam Driver) koji je zadužen od strane senatorke Dajane Fejnstejn (Annette Bening), članice obaveštajnog komiteta Senata, da povede istragu o programu CIA. Njegova neumoljiva potraga za istinom dovodi do šokantnih saznanja i neviđenih razmera u kojima su pojedinci uništavali dokaze, zaobilazili zakone i krili istinu od američke javnosti. Ispostaviće se da je program bio brutalan, nemoralan i neefikasan, pojedinci nisu želeli da izveštaj izađe u javnost, pa Denijel postaje žrtva političkih spletki...
Izveštaj o CIA torturi obuhvata gotovo desetogodišnji rad koji je imao preko 6700 stranica. Tema ovog filma je dubok i težak materijal, ne samo zato što se bavi mučenjem ljudi labavo osumnjičenim zbog terorizma, već i zbog toga što samo istraživanje 
The system is rigged. The want us to believe that it'll protect us, but that's a lie. We protect us. We do. Nobody else. Not the companies, not the scientists, not the government. Us.
Iako filmovi u kojima se sukobljavaju David i Golijat obično imaju predvidljivu crtu, to me ne sprečava da im posvetim pažnju i da iskreno navijam za slabije. Dark Waters je jedan od takvih filmova, baziran na više novinskih tekstova, kao i na memoarima Exposure koje je napisao glavni junak priče Robert Bilott. Reč je o advokatu koji je stekao reputaciju najveće noćne more kompanije DuPont, a u ovom filmu Toda Hejnesa (Todd Haynes) imamo priliku da vidimo kako je tu reputaciju stekao.
Robert (Mark Ruffalo) je korporativni advokat čija firma brani velike hemijske kompanije. Na početku filma mu se obraća farmer Vilbur (Bill Camp) iz rodnog mesta njegove bake, koji je siguran da velika kompanija tajno skladišti otrovne hemikalije u blizini njegovog poseda. Kao razultat toga, Vilburove krave postaju bolesne i nasilne i konačno uginu. Vilbur dovodi Roberta do potoka gde krave piju vodu, u kome je kamenje postalo neprirodno belo, i do livade koja je postala groblje domaćih životinja. Robert rešava da otkrije mračnu tajnu i u tom procesu rizikuje sve - svoju budućnost, svoju porodicu, pa čak i sopstveni život...
Filmovi kao što su ovaj nisu malobrojni. Baziraju se na istinitim ili fiktivnim pričama, u kojima advokat idealista u potrazi za pravdom običnih ljudi bira gotovo nepobedivog 
You have so much love to share with the world and so much life yet to live.
Već nekoliko puta sam spomenuo kako ne propuštam priliku da pohvalim filmove koje realizuje ili distribuira producentska kuća A24, koja posvećeno pronalazi kvalitetan materijal i pažljivo bira svoje projekte. Većini ljubitelja nezavisnih filmova je sigurno najbolji filmski studio danas i dovoljan je površan pogled na spisak filmova koje je izbacio u poslednjih šest godina koliko postoji da se to i potvrdi. Prethodne godine su izbacili neke od najboljih u toj godini poput The Lighthouse, Uncut Gems i The Farewell.
Oni koji su pogledali treći film američkog svestranog filmaša Trey Edward Shults-a su mišljenja da se i Waves može dodati tom spisku. Radnja ovog filma je podeljena na dva dela i smeštena je na jug Floride. U prvom delu pratimo Tajlera (Kelvin Harrison Jr., o kome sam pre par dana pisao u filmu Luce), srednjoškolca koji podnosi fizičku bol i psihički stres u pokušaju da živi život po planu svog oca Rolanda (Sterling K. Brown). Drugi je rezervisan za njegovu mlađu sestru Emili (Taylor Russell), koja ulazi u prvu ozbiljniju romantičnu vezu kao beg od porodice koja se raspada. Spona između ove dve priče je neočekivana tragedija koja razara sve one što imaju neke veze sa njom.
Kao glavnog lika ipak biram Rolanda, dominantog, ali pre svega dobrodušnog čoveka koji želi sve najbolje svojoj deci, ali koji ne shvata da su im njegove dobre namere postale veliki teret, naročito 
Kao što već i sami znate, svake godine izbacim liste sa najboljim filmovima i serijama koji su na mene ostavili najbolji utisak iz prethodne godine. Na jednom sajtu sam video da su kritičari birali najbolje filmove iz prethodne decenije, pa sam pomislio što ne bih i ja to uradio? Kada sam pre nekoliko dana krenuo da sastavljam listu, shvatio sam da to nije nimalo lak poduhvat, naročito zbog broja filmova koje sam pogledao. Neke sam pogledao pre skoro deset godina i sigurno ih doživeo drugačije nego što bih ih doživeo danas. Takođe, ukus za filmove mi se malo profinio, pa sam se i sam iznenadio kakve sam ocene davao nekim filmovima pre recimo 6-7 godina.
Nisam bio siguran kako da odredim kriterijume izlistavanje: da ih poređam po objektivnom kvalitetu, po tome kako su mi prirasli za srce, po tome koliko sam ih puta pregledao ili preporučio drugima? Na kraju sam se odlučio da sortiram top dvadeset filmova po kombinaciji nabrojanih kriterijuma, a da ostalih pedeset sortiram bez previše detaljisanja, jer većinu ovih filmova nema smisla porediti. U krajnjem slučaju, ti kriterijumi nisu toliko bitni za glavnu svrhu ove liste, a to je da se podsetite ako ste neki film zaboravili da pogledate ili ako ste propustili moju/zaboravili nečiju preporuku.
Sledeći problem je bio koliko imena da se nalazi na listi. Krenuo sam sa namerom da bude 100, ali sam nakon pravljenja bazena sa imenima shvatio da je to ipak preveliki broj. Nakon toga sam odlučio da skratim spisak na 
When I first met my mother, she couldn't pronounce my name. My father suggested that they rename me. They picked Luce, which means light.
Svaka čast blokbasterima, studijskim filmašima i vrhunskim autorima koji su postigli status da mogu realizovati šta god žele, ali moja naklonost će uvek pre otići onima koji su se godinama borili da snime neki svoj strastveni projekat iza koga najčešće stoji lično iskustvo. Nedavno sam pisao o tipičnom takvom filmu, The Farewell Lulu Veng, a sasvim slučajno sam naleteo na još jedan sličan po imenu Luce. Ovaj rad potpisuje malo poznati Julius Onah, a za scenario je bio zadužen J.C. Lee, koji se bazirao na njegovoj istoimenoj predstavi.
Radnja prati Ejmi (Naomi Watts) i Pitera (Tim Roth) koji su pre deset godina usvojili sina iz ratom razorene Eritreje. Lus (Kelvin Harrison Jr.) je postao školska zvezda, sportista je, govornik, ističe se u svim oblastima i za njega svi u Arlingtonu imaju reči hvale, dok njegova nastavnica Herijet (Octavia Spencer) veruje da je on simbol izvrsnosti kom ostali afro-amerikanci treba da teže. Međutim, nakon zadatka da napiše esej o nekoj istorijskoj ličnosti, Lus u svom tekstu iznosi alarmantne izjave o političkom nasilju i njegovoj opravdanosti. Zabrinuta, Herijet pretražuje njegov orman i dolazi do zaključka da Lus nije baš osoba za koju se predstavlja...
Luce se vrti oko složenih likova i u njemu se autori bave nizom gorućih pitanja, od rasnih problema do optužbi za seksualne prestupe, 
There's a bomb in Centennial Park. You have thirty minutes.
Verujem da većina ljudi na Klinta Istvuda (Clint Eastwood) i dalje više gleda kao glumca koji se proslavio glumeći sumnjive tipove po špageti-vesternima nego kao na nesumnjivo jednog od boljih filmaša u ovome veku. Impresivnoj listi njegovih kvalitetno realizovanih filmova se može dodati i Richard Jewell, film zasnovan na istinitim događajima, koji priča o tome šta se dešava kada ono što se izveštava kao činjenica prekriva istinu.
Ričard Džuel (Paul Walter Hauser) je radnik obezbeđenja iz Atlante koji se preko noći, dok su trajale Olimpijske igre, proslavio kao čovek koji otkrio bombu na javnom događaju. Brzom reakcijom je postao heroj koji je spasao brojne živote, ali policijski profil ga svrstava u kategoriju usamljenih bombaša, čime on postaje glavni osumnjičeni. Zlostavljan od strane policijskih službi, medija i javnosti, životi Ričarda i njegove majke Bobi (Kathy Bates) su postali haos. Na njegovu stranu staje nezavisni advokat Votson Brajant (Sam Rockwell), koji daje sve od sebe kako bi očistio ime svog klijenta, istovremeno zadržavajući Ričarda da ne veruje ljudima koji ga pokušavaju zatvoriti...
Ričard Džuel je postao neka vrsta sinonima za krivicu, iako nije ni optužen, a kamoli osuđen za bilo koje krivično delo vezano sa bombaškim napadom na Olimpijskim igrama 1996. godine. Ovaj čovek je doživeo veliku nepravdu i sigurno nije zaslužio bilo kakav vid javne osude i nadzora. 
There's no upside in lyin' to a woman who's smarter than you, so, I told her the truth.
Motherless Brooklyn je neo-noir snimljen na osnovu istoimenog romana Džonatana Letema i film koji je Edward Norton gotovo dvadeset godina pokušavao da realizuje. Prihvatio se režije i pisanja, a radnju svog scenarija je vratio u pedesete godine prošlog veka. S obzirom da je bio toliko strastven oko ovog projekta, sasvim je razumljivo što je Norton sebi namenio i glavnu ulogu. U sezoni franšiza i filmova planski pravljenih za filmske nagrade, neo-noir poput ovog dođe kao pravo osveženje.
Radnja filma prati Lajonela (Norton), usamljenog privatnog detektiva koji ima Turetov sindrom, kome je na umu samo jedno - da reši ubistvo svog mentora i jedinog prijatelja Frenka Mine (Bruce Willis). Naoružan samo sa nekoliko tragova, sa starim Frenkovim pištoljem i sa svojim opsesivnim umom, Lajonel otkriva strogo čuvane tajne koje čuvaju sudbinu čitavog Njujorka. Rešavanje misterija ga vodi od harlemskih džez klubova preko sirotinjskih naselja Bruklina do kristalnih dvorana njujorških moćnika. Lajonel se bori sa lopovlukom, korupcijom i najopasnijim čovekom u gradu kako bi odao počast svom prijatelju i kako bi spasao ženu koja bi mogla da spasi njega...
Lajonel se prepušta verbalnim i fizičkim tikovima jer bi mu u suprotnom, po njegovim rečima, mozak eksplodirao. To je intrigantna ranjivost i njegova borba sa neprilagodljivim fizičkim ispadima ga čini izolovanim u društvu, a 