Moram priznati da sam tek pre nekoliko dana čuo za projekat Biosfera 2, u kome su osam naučnika u periodu 1991-93 boravili u neprekidnom dvogodišnjem karantinu unutar ogromne replike zemljinog ekosistema. Spaceship Earth je dokumentarni film Meta Volfa koji je premijerno prikazan na festivalu Sundance i bavi se ovim eksperimentom koji su sami učesnici, zbog toga što su ulazili u nepoznato, smatrali ekspedicijom. Koristeći arhivske snimke koje su snimili članovi grupe i intervjue sa učesnicima u današnje vreme, film prati priču vizionara čiji je eksperiment bio svetski fenomen, a cilj tog projekta je utvrđivanje da li je moguće uspostaviti takav ekosistem ukoliko ljudi reše da napuste planetu Zemlju. Veći deo javnosti je shvatao ozbiljnost ovog poduhvata i njegov naučni potencijal, kao jedinstven način da naučimo neke stvari vezane za klimatske promene i druge bitne probleme. Biosfera 2 je trebala da bude zatvorena i samoodrživa, što znači da ništa spolja ne bi moglo da ima uticaja na okruženje u njoj. Da li bi ljudi na Marsu ili Mesecu mogli da žive duži niz godina samo sa resursima koji se stvaraju i održavaju u okviru objekta? Ako se dokaže da mogu, to bi mogao biti veliki korak napred prema kolonizaciji i cilj projekta je zaista bio vizionarski. Međutim, ispostaviće se da su plan i ideja bili dobri samo na papiru i da je projekat bio toliko veliki da je jednostavno bio osuđen na propast. Učesnici su se suočili sa brojnim problemima, dok su pročitaj više...Spaceship Earth (2020)
Moram priznati da sam tek pre nekoliko dana čuo za projekat Biosfera 2, u kome su osam naučnika u periodu 1991-93 boravili u neprekidnom dvogodišnjem karantinu unutar ogromne replike zemljinog ekosistema. Spaceship Earth je dokumentarni film Meta Volfa koji je premijerno prikazan na festivalu Sundance i bavi se ovim eksperimentom koji su sami učesnici, zbog toga što su ulazili u nepoznato, smatrali ekspedicijom. Koristeći arhivske snimke koje su snimili članovi grupe i intervjue sa učesnicima u današnje vreme, film prati priču vizionara čiji je eksperiment bio svetski fenomen, a cilj tog projekta je utvrđivanje da li je moguće uspostaviti takav ekosistem ukoliko ljudi reše da napuste planetu Zemlju. Veći deo javnosti je shvatao ozbiljnost ovog poduhvata i njegov naučni potencijal, kao jedinstven način da naučimo neke stvari vezane za klimatske promene i druge bitne probleme. Biosfera 2 je trebala da bude zatvorena i samoodrživa, što znači da ništa spolja ne bi moglo da ima uticaja na okruženje u njoj. Da li bi ljudi na Marsu ili Mesecu mogli da žive duži niz godina samo sa resursima koji se stvaraju i održavaju u okviru objekta? Ako se dokaže da mogu, to bi mogao biti veliki korak napred prema kolonizaciji i cilj projekta je zaista bio vizionarski. Međutim, ispostaviće se da su plan i ideja bili dobri samo na papiru i da je projekat bio toliko veliki da je jednostavno bio osuđen na propast. Učesnici su se suočili sa brojnim problemima, dok su pročitaj više... 
Kao neka ko obožava košarsku, bio sam prilično razočaran što je pandemija korona virusa prekinula košarkakaške lige širom sveta baš kada su one ulazile u najzanimljivije faze. Kako bi ljubitelji ovog sporta lakše dočekali eventualne nastavke sezona, producenti iz ESPN-a i Netflix-a su nam pružili desetodelnu dokumentarnu mini-seriju The Last Dance, koja se bavi najboljim košarkašem svih vremena Majklom Džordanom i franšizom koju je doveo do šest titula. Dokumentarac je sniman pre 23 godine, a premijera je bila devetnaestog aprila (19 + 4 = 23). U režiji Džejsona Hehira, koji je radio na serijalima UFC Primetime i 30 for 30, ovaj zaista detaljan i obiman dokumentarni projekat kao centralnu temu ima poslednju sezonu Čikago Bulsa u sezoni 1997-98, koju su obeležili sukobi između igrača i trenera Fila Džeksona sa generalnim menadžerom Džerijem Krausom. Kraus je pre početka sezone izjavio da se na kraju iste očekuju rastanci i da će za nosioce igre, kao i za trenera, ona biti poslednja. Zbog toga je ta sezona dobila naziv Poslednji ples, a filmska ekipa je dobila ekskluzivna prava da tu sezonu isprati iza zavese. Ukoliko očekujete da su ti snimci sve ono što ovaj dokumentarac ima da pruži grdno ćete se prevariti. On sadrži brojne intervjue sa ličnostima iz sveta sporta i medija, a posebno se izdvaja kvartet Majkl Džordan, Skoti Pipen, Denis Rodman i Fil Džekson. Gotovo svako ko vam padne na pamet da bi možda imao šta da kaže na ovu temu ili 
Tom Hardy je pre dve godine na svom instagramu delio svoju transformaciju u 47-godišnjeg Al Kaponea, koji je deset godina proveo u zatvoru i bio u poodmaklom stadijumu nelečenog neurosifilisa, zbog koga je počeo da pati od demencije. Te fotografije su bile sa snimanja ovog filma, koji je još prošle godine trebao da se pojavi u bioskopima, ali se to iz nekog razloga nije desilo. Prvobitno nazvan Fonzo, ovaj film je umesto široke distribucije i bioskopskih projekcija dospeo na sistem video on demand. Taj sistem je karakterističan za projekte od kojih se ne očekuje puno, a naziv filma je promenjen u Capone. Neki kažu da je ovakav razvoj situacije sasvim razumljiv zbog epidemije korone, ali je bilo teško ne ostati pomalo razočaran što će film o kome se priča od 2016. godine, sa velikim potencijalom, zanimljivim protagonistom i harizmatičnim glavnim glumcem završiti neslavno, bez jakog distributera i bez bioskopskih projekcija. Međutim, nakon gledanja verujem da su mnogi shvatili zašto od ovog filma producenti nisu očekivali ništa veliko. Svi su čuli za Al Kaponea, gangstera koji je upravljao mafijom južnog Čikaga tokom dvadesetih godina prošlog veka, a ironija njegovog pada je u tome što je uhapšen zbog utaje poreza, a ne zbog zloglasnih zločina. Scenario se bavi poslednjom godinom njegovog života kada on, nakon izlaska iz zatvora, živi na velikom imanju na Floridi sa svojom suprugom Mej (Linda Cardellini). Vidimo da bolest sve više uzima maha, da 
Tomaso Bušeta, takozvani gazda dva sveta, je ostao upamćen kao prvi visoki pripadnik italijanske mafije koji je tokom osamdesetih rešio da progovori. Njegove izjave su dovele do čuvenog suđenja 1986. godine kada su se na osuđeničkim klupama našla najozloglašenija kriminalna imena Palerma, a Tomaso je svedočio na još nekoliko suđenja. Italijanski reditelj Marco Bellocchio nam donosi biografsku dramu o tom čoveku, koja je realizovana u ko-produkciji četiri države. Film je premijerno prikazan na festivalu u Kanu, a nakon toga je izabran kao italijanski kandidat za Oskara. Početkom osamdesetih, u borbi za zaradu prodajom heroina, mafijaški bosovi pokreću krvav rat koji je kao žrtve imao i nedužne civile. Tomaso (Pierfrancesco Favino) se sklanja u Brazil i izdaleka posmatra kako njegovi ljudi bivaju ubijeni, među kojima su i dvojica njegovih sinova. Tomaso je svestan da bi on mogao biti sledeći, a brazilska policija ga hapsi i sprema se da ga isporuči Italiji. On donosi odluku koja će promeniti mafiju – odlučuje da se se sastane sa sudijom Đovanijem Falkoneom i da izda zavet koji je dao Koza Nostri. Centralno pitanje autorskog tima je zašto je Tomaso odlučio da postane informator, a ispostaviće se da je odgovor prilično jednostavan – mafija kojoj je dao zavet se veoma promenila, dok je porodica, koja je ranije bila odvojena od posla, danas postala glavna meta sukobljenih grupa. Za Tomasa to više nije bila njegova stvar, već je postala njihova. 
Ken Loach je cenjeno ime britanskog filma i režiser koji se u svojim radovima bavi sudbinama običnih ljudi, ozbiljnim temama i gorućim problemima društva. Na svoj način pokušava da utiče i njegovi filmovi su emotivne i dirljive priče u kojima ljude iz komšiluka predstavlja kao svakodnevne heroje. Njegov prethodni film I, Daniel Blake je definitivno bio jedan od najboljih u 2016. godini, a njegov najnoviji film Sorry We Missed You se bavi gig ekonomijom, čiji je koncept zapošljavanja nekima idealan, dok za neke predstavlja pravi košmar. Radnja filma prati Rikija (Kris Hitchen) i njegovu porodicu koja se još nije oporavila od ekonomske krize, žive kao podstanari i u dugovima su. Riki dobija priliku da se oporave tako što se zapošljava kao vozač u kurirskoj službi, sa namerom da jednog dana pokrene sopstvenu franšizu. Kurirska služba unajmljuje vozače koji su u pravnom smislu samozaposleni - tehnički je Riki svoj šef, ali dobija zadatke od menadžera skladišta. On i njegova supruga Ebi (Debbie Honeywood), koja radi kao negovateljica, su plaćeni po učinku, bez plate ili satnice. Kako bi završili svoje obaveze na poslu su od jutra do mraka, a njihova situacija će uskoro, iako se drže zajedno, dovesti do razmirica... Ovaj vid zapošljavanja nema tradicionalni odnos poslodavac-zaposleni, pa ljudima pruža slobodu da sami rasporede svoj radni dan, da sami odrede šta će raditi i da eventualno, kao u slučaju IT frilensera, da za par sati zarade više nego 
Sidni Lumet je još 1957. godine filmom 12 Angry Men pokazao da je za sjajan film sasvim dovoljna jedna prostorija i fantastičan scenario, dok je Žan-Lik Godar jednom izjavio da je za to potrebno samo jedan pištolj i lepa devojka. Gustav Möller u svom trileru koji je bio danski kandidat za Oskara demonstrira da nije potrebno ništa više od kvalitetnog glumca srednjih godina i jednog telefona sa handsfree slušalicama. Kako saznajemo, policajac Asger Holm (Jakob Cedergren) je premešten na kancelarijski rad kao dispečer na pozivima za hitne slučajeve. Ono što obećava veoma dosadnu smenu postaje napeta trka kada se javi na uspaničeni telefonski poziv otete žene. S obzirom da se nalazi u kancalariji i može da koristi samo računar i telefon, primoran je da koristi druge ljude kao svoje oči i uši, a težina zločina polako postaje sve jasnija. Asger koristi svoju intuiciju i veštine, ali njegovi lični demoni polako počinju da rade protiv njega... Pre gledanja ovog filma nisam znao ništa o njemu, osim da se radi o danskom trileru što je bilo dovoljno da mu posvetim sat i dvadeset minuta koliko traje. Ispostaviće se da je ovaj intenzivan, niskobudžetni triler sa elementima misterije smešten praktično u dve prostorije, priča se odvija u realnom vremenu i doživljavamo je iz perspektive operatera koji pokušava da pomogne otetoj ženi. To što je smešten u dve prostorije nije ograničenje več snaga samog filma jer naše shvatanje dijaloga potiče od naše veštine 
There are no such things as bad plants or bad men. There are only bad cultivators. Les Misérables je francuska drama koja je bila kandidat te države na prošloj dodeli Oskara, iako se mnogi slažu da je izbor trebao da bude Portrait of a Lady on Fire. Film potpisuje Ladj Ly sa još dvojicom scenarista, a zasnovan je na njegovom istoimenom kratkometražnom filmu iz 2017. godine. Radnja ovih filmova predstavlja ekranizaciju događaja od 14. oktobra 2008. godine, koje je Ly tada gledao i snimao sa svojim prijateljima. Na početku filma pratimo Ruiza (Damien Bonnard), policajca koji je došao iz unutrašnjosti i pridružuje se brigadi za borbu protiv kriminala u veoma osetljivom delu predgrađa Pariza. U ekipi sa Krisom (Alexis Manenti) i Gvadom (Djebril Zonga), čije metode uveliko prevazilaze priručnik za rad, ubrzo otkriva tenzije i korupciju između različitih grupa u komšiluku. Hapšenje lokalnog maloletnog lopova Ise im je izmaklo kontroli, a problem im predstavlja činjenica što je dron snimio svaki njihov potez... Ly je potomak ljudi iz Malija i odrastao je u predgrađu Pariza po imenu Montfermeil koje je poznato iz dva razloga. Prvi razlog je što je tu Viktor Igo napisao svoje kapitalno delo Jadnici, a i radnja romana se delimično odvija na tom mestu. Glavni junak tog romana Žan Valžan je proveo devetnaest godina u zatvoru zbog krađe hleba, a ceo život mu je za petama bio preterano odlučni policijski inspektor. Drugi razlog su veoma česti sukobi sa policijom, 
On those high levels you can eat anything you want, but you don't have anything to wait for. Your mind runs wild. U ekonomiji, sociologiji, antropologiji i drugim naukama se koristi izraz tragedija zajednice (tragedy of the commons) za situaciju kada se u sistemu deljenih resursa pojedinci ponašaju prema sopstvenom interesu, suprotno opštem dobru svih korisnika. Na taj način oni te resurse kvare ili iscrpljuju, a ono što se u ranijim teorijama vezivalo za pristup rekama, putevima ili ribnjacima, u modernim verzijama se odnosi na svakodnevne stvari poput kancelarije. Trio španskih autora nam donosi horor-triler El Hoyo čiji se scenario oslanja na gorepomenuti koncept, tj. predstavlja njegovu metaforu. Protagonista Goreng (Ivan Massagué) se budi u vertikalnom zatvoru sa jednom ćelijom i dvoje ljudi na svakom nivou, a tačan broj nivoa je nepoznat. Zatvor deluje kao beskrajna noćna mora sa nehumanom borbom za opstanak jer se platforma sa hranom spušta kroz rupu u centru ćelije na svega dva minuta. Problem je što platforma kreće od prvog nivoa, sva hrana se razgrabi već negde oko pedesetog, pa ostali zatvorenici moraju da se snalaze kako znaju i umeju... Kao da to nije dovoljna začkoljica, zatvorenici se na kraju svakog meseca raspoređuju na novi nivo - oni što su bili na pri vrhu i uživali u razvrsnoj ponudi hrane mogu sledećeg meseca biti negde pri dnu, kada platforma sa hranom bude potpuno prazna. Zatvorenici na najvišem nivou jedu koliko mogu i uopšte nemaju 