Well, ain't this a wild life, son?
Pol Dejno (Paul Dano) je karakterni glumac mlađe generacije koga veoma cenim. Najpoznatiji je po tumačenju braće Pola i Elija Sandeja u remek-delu Pola Tomasa Andersona There Will Be Blood. Biranjem netipičnih, ali solidno zahtevnih uloga polako gradi svoj status i ime kao glumac, ali je u međuvremenu rešio da se oproba i kao režiser. Njegovo debitantsko delo je adaptacija romana Ričarda Forda Wildlife.
Radnja filma je smeštena u šezdesete godine prošlog veka i prati tipičnu porodicu koja se doselila u Montanu u potrazi za boljim životom. Porodicu čine Džeri (Jake Gyllenhaal), Žanet (Carey Mulligan) i njihov 14-ogodišnji sin Džo (Ed Oxenbould). Nakon gubitka posla, Džeri gubi osećaj svrhe i odlučuje da se pridruži ekipi vatrogasaca, koja se bori sa velikim šumskim požarom. Njegov višememesečni odlazak znači da su njegova supruga i sin ostavljeni da se brinu sami za sebe, u gradu u kome praktično nikoga ne poznaju...
Scenario je ispričan iz perspektive mladog Džoa, koji je odjednom prisiljen da naglo odraste i da svoje roditelje posmatra iz drugačije perspektive. Postaje svedok borbe svoje majke, koja na sve načine pokušava da im obezbedi egzistenciju, a ta borba će uskoro dovesti do postepenog raspada braka. Žanet je kompleksna žena čija je odlučnost još više izraženija odlaskom Džerija i ona dolazi u situaciju da ponovo otkrije sebe, narušavajući time tradicionalne vrednosti i očekivanja. Ništa pročitaj više...Wildlife (2018)
Well, ain't this a wild life, son?
Pol Dejno (Paul Dano) je karakterni glumac mlađe generacije koga veoma cenim. Najpoznatiji je po tumačenju braće Pola i Elija Sandeja u remek-delu Pola Tomasa Andersona There Will Be Blood. Biranjem netipičnih, ali solidno zahtevnih uloga polako gradi svoj status i ime kao glumac, ali je u međuvremenu rešio da se oproba i kao režiser. Njegovo debitantsko delo je adaptacija romana Ričarda Forda Wildlife.
Radnja filma je smeštena u šezdesete godine prošlog veka i prati tipičnu porodicu koja se doselila u Montanu u potrazi za boljim životom. Porodicu čine Džeri (Jake Gyllenhaal), Žanet (Carey Mulligan) i njihov 14-ogodišnji sin Džo (Ed Oxenbould). Nakon gubitka posla, Džeri gubi osećaj svrhe i odlučuje da se pridruži ekipi vatrogasaca, koja se bori sa velikim šumskim požarom. Njegov višememesečni odlazak znači da su njegova supruga i sin ostavljeni da se brinu sami za sebe, u gradu u kome praktično nikoga ne poznaju...
Scenario je ispričan iz perspektive mladog Džoa, koji je odjednom prisiljen da naglo odraste i da svoje roditelje posmatra iz drugačije perspektive. Postaje svedok borbe svoje majke, koja na sve načine pokušava da im obezbedi egzistenciju, a ta borba će uskoro dovesti do postepenog raspada braka. Žanet je kompleksna žena čija je odlučnost još više izraženija odlaskom Džerija i ona dolazi u situaciju da ponovo otkrije sebe, narušavajući time tradicionalne vrednosti i očekivanja. Ništa pročitaj više... 
Razmišljala sam kako efektno da započnem ovaj tekst, znajući unapred da ovo neće biti recenzija samog filma, bar ne onakva kakvu očekujete. Uopšte ne planiram prepričavati film, kuckati već svima znane podatke o grupi Queen, o Frediju Merkjuriju, o bolesti, uopšteno pisati recenziju kakvu ste sigurno dosad deset puta pročitali otkako je film izašao. Sve su iste i nalik jedna drugoj, a niti jedna jedina vas ne nagovara da pogledate film. Što je još gore, te suvoparne recenzije vas ne intrigiraju ni da poslušate neke pesme grupe Queen, ako niste ranije imali tu priliku. Ako ima takvih. Mada, volela bih verovati da takvi ne postoje.
Kao i skoro svaka druga (ako ne i svaka) biografska drama, ova ima mana na pretek, posebno ako ih želite pronaći. Na momente, čak ima vrištećih mana i ne možete verovati da to gledate. Film kao film, posebno u žanru biografske drame, ima svojih nedostataka, režiserskog fokusiranja ponajviše (Bryan Singer), čak i pojedinih netačnosti. Sve je to istina, ali istina je i da sve to lagano nestaje i sve više bledi kada dođe završni deo filma. Verujte mi na reč.
LIVE AID 1985 . godine i nastup grupe Queen je ušao u istoriju, a na film je prenesen bez i jedne jedine mane. Smatram da je bit ubodena, da je to dovoljno za prolaz. Mene je film oduševio, rasplakao, oduvao, zgrozio, oraspoložio, naljutio, sve u isto vreme. To teško može da prenese u neki smisleniji tekst, posebno jer je moj utisak možda i previše svež .
Zato 
As it turns out, I'm capable of much unpleasantness.
Grčkog režisera i scenaristu Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos) šira javnost je upoznala pre tri godine, kada je izbacio svoj prvi film na engleskom jeziku po imenu The Lobster. Ovaj Grk je danas lice koje iza sebe ima nominaciju za Oskara u kategoriji najboljih scenarija, a apsurdnost, crni humor i jaka satira su postali njegovi zaštitni znakovi. Prošle godine nam je predstavio svoj horor-triler The Killing of a Sacred Deer, a ovog puta nam stiže stilizovana period-drama koja sadrži sve karakteristike njegovih prethodnih radova.
Film nas smešta u početak 18. veka, Engleska je u ratu sa Francuzima, ali to ne sprečava dekadentnu aristokratiju da uživa u prejedanju i klađenju na trke pataka. Na vlasti se nalazi kraljica En (Olivia Colman), a njena bliska prijateljica Lejdi Sara (Rachel Weisz) upravlja državom umesto nje i brine se o njenoj bolesti. Na dvor stiže šarmantna Ebigejl (Emma Stone), koja je daleka rođaka Lejdi Sare i dobija posao sluškinje. Ubrzo, dobija Sarino poverenje i vidi šansu da se vrati svojim aristokratskim korenima...
Scenario se bazira na dinamičnim odnosima ova tri karaktera, koja se tokom trajanja filma nadmudruju u igrama moći, gde svaka od njih ima svoje prohteve i ciljeve. U tom triu, kraljica je ona čija su osećanja i potrebe gotovo nemoguće za razumevanje. Zbog njenog osetljivog temperamenta, ona je osoba koju je najbolje izbegavati, ali je Sari i Ebigejl neophodna za 
You never win with violence. You only win when you maintain your dignity.
Naslov filma Green Book potiče od naziva knjige The Negro Motorist Green Book, turističkog vodiča koji je afro-amerikancima služio za sigurno putovanje kroz američku segregaciju. Vodič sadrži spisak hotela kojima nije bitna boja kože njihovih gostiju. Naši junaci, suočeni sa opasnostima vezanim za rasizam, osloniće se na nju i jedan na drugog kako bi preživeli putovanje koje će im promeniti živote.
Radnja filma je smeštena u 1962. godinu i pratimo Tonija Valelongu (Viggo Mortensen), radnika obezbeđenja u noćnom klubu. Njegov lokal je zatvoren na dva meseca i u potrazi je za novim poslom. Najbolju ponudu dobija od Dona Širlija (Mahershala Ali), pijaniste koga očekuje koncertna tura po jugu SAD-a. Don je afro-amerikanac, što znači da ga na putovanju očekuju potencijalni problemi, a Toni predstavlja pravog čoveka za njegovog saputnika. Toni nije oduševljen time da radi za crnca, ali prihvata posao i kreću na turneju.
Na prvi pogled, pomalo nadmeni erudita i grubijan nikako ne idu jedan uz drugog - Don je školovan i vaspitan, dok je Toni praktičan i ponosan čovek sa ulice koji sve rešava grubošću. Njih dvojica poseduju totalno suprotstavljene stavove prema životu i idealima. Međutim, dok na svom putovanju trpe i svedoče velikim nepravdama, njih dvojica se oslanjaju jedan na drugog i na taj način pronalaze poštovanje prema talentima koje poseduju. Vremenom, njihov odnos 
Shit happens, get the whisky.
Bad Times at the El Royale je na promotivnim materijalima obećavao all star ekipu glumaca, stilizovanu akciju dostojnu Tarantina i obilje zabave. Režiser i scenarista Dru Godar (Drew Goddard) iza sebe ima bioskopske hitove poput World War Z i The Martian i sve je ukazivalo da je reč o filmu o kome će se pričati. Daleko od toga da je ovo loš film, ali zbog nekoliko stvari ipak nije toliko dobar koliko je sigurno mogao biti
Godina je 1969., na samoj granici Kalifornije i Nevade, nalazi se hotel koji nije ni senka kakav je nekada bio. Popularno okupljalište poznatih faca se pretvorilo u hotel bez posetilaca u kome sve poslove vrši jedan službenik, koji krije mračne tajne. Sticajem okolnosti, istog dana se pojavljuje četiri putnika - ostareli sveštenik koji pati od demencije (Jeff Bridges), pevačica koja sanja o samostalnoj karijeri (Cynthia Erivo), trgovački putnik (Jon Hamm) i neprijateljski nastrojena mlada žena (Dakota Johnson).
Ubrzo shvatamo da niko od nabrojanih nije ono za šta se predstavlja i da svako ima svoje tajne i motive za dolazak u hotel. Stvari postaju gore uveče, kada hotel posećuje vođa kulta (Chris Hemsworth) u potrazi za svojom prijateljicom, donoseći pakao svima koji su imali tu nesreću da se zadese u hotelu.
Nije nam potrebno puno da steknemo mišljenje kako ne treba verovati nikome u ovom filmu. Svako od njih je lažov i nosi neki vid maske - dok neki lažu sitnice, nekima su laži mnogo ozbiljnije, dok 
That's one small step for man, one giant leap for mankind.
Demian Čezel (Damien Chazelle) je režiser koji se pojavio niotkuda i osvojio svet. Njegov debitantski film Whiplash je bio jedan od najboljih u 2014. godini, dok je naredni La La Land, romantični mjuzikl klasičnog Holivuda, pokupio skoro sve nagrade koje se mogu osvojiti. Čezel je najmlađi dobitnik Oskara za režiju, a stiče se utisak da ga je ta nagrada inspirisala da njegov sledeći projekat bude prava demonstracija njegovog umeća.
Početak filma nas smešta u 1961. godinu gde pratimo inženjera Nila Armstronga (Ryan Gosling), koji je test pilot letelica NASA-e. Skrhan zbog porodičnog gubitka, odlučuje da se prijavi za program Gemini, kome je cilj da SAD pobede SSSR u trci za svemir. Nil se sa svojom porodicom seli u Hjuston, gde ubrzo stiče prijatelje i napreduje u karijeri. 1965. godine Sovjeti imaju prvog čoveka koji je u svemiru napustio letelicu, što dovodi do planova da NASA osvoji mesec. Ubrzo nakon toga, Nil postaje komandant misije Gemini 8...
First Man je biografski film o čoveku koji je, svojevremeno, bio najusamljeniji čovek u istoriji civilizacije. Bilo je istraživača koji su svesno išli u nepoznato, ali su oni ostajali u okviru svoje planete, dok je Nil otišao korak dalje. Scenario se ravnopravno bavi njegovom karijerom i njegovim privatnim životom, ali oba segmenta pokazuju da je, jednostavno, Nil Armstrong bio pravi čovek za ovaj poduhvat. Njegova posvećenost je prosto opipljiva 
It’s not a happy game, it’s a fucking nightmare world.
Black Mirror je sjajna britanska antologijska serija smeštena u blisku haj-tek budućnost, koju je lako zamisliti i smatrati je realnom. U svakoj epizodi pratimo razvitak određene tehnologije i njen uticaj na psihu pojedinca i međuljudske odnose. Iako je nakon treće sezone predviđen kraj, ekipa iz Netflixa je producirala četvrtu sezonu, a nedugo nakon nje je najavljena i peta sezona. Dok ona ne stigne, od autora Dejvida Slejda i Čarlija Brukera smo dobili specijal Bandersnatch.
Najkraće rečeno, ovo je interaktivni projekat, totalno nov i inovativan način gledanja filma, u kome gledalac aktivno učestvuje tako što donosi odluke umesto glavnog junaka. Radnja filma je smeštena u 1984. godinu i pratimo mladog programera Stefana Batlera (Fionn Whitehead), koji pokušava da realizuje adaptaciju knjige Bandersnatch u video igru. Cilj mu je da delo tragičnog pisca Džeroma Dejvisa postane revolucionarna video igra u kojoj učesnik donosi niz odluka kako bi došao do kraja. Njegov trud da se skoncetriše na programiranje uskoro dovodi do toga da preispita da li svoje odluke donosi sam ili je nečija marioneta...
Od samog početka, kada birate šta će naš junak da doručkuje, Bandersnatch nam nudi mogućnost da odaberemo dalju sudbinu Stefana ili će biti doneta difoltna odluka. Kada se dođe do kraja filma, dobijamo mogućnost da se vratimo korak unazad i odaberemo drugačije. Na taj način dobijamo različite 
If you feel like screaming, I definitely think that you should.
Svako ko je makar površno upoznat sa svetom filma zna ko je Lars von Trir (Lars von Trier). Ovaj ekscentrični danski autor snima nekonvecionalne filmove, u kojima se na eksplicitan i nesvakidašnji način bavi psihologijom čoveka. Još od osnivanja pokreta Dogme 95 sa Tomasom Vinterbergom, on ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave. Zbog svega nabrojanog ga neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni šarlatan kome se sve bazira na šok efektu. U svakom slučaju, nijedan njegov rad vas neće ostaviti ravnodušnim.
The House That Jack Built je njegov novi film, pet godina nakon prethodnog Nymph()maniac. Radnja je smeštena u sedamdesete godine prošlog veka i pratimo Džeka (Matt Dillon), nadprosečno inteligentnog serijskog ubicu. Tokom dvanaest godina, imamo uvid u pet incidenata koji su ga razvili i definisali. Ti incidenti predstavljaju njegova umetnička dela, a priča je ispričana kroz Džekova iskustva i kroz njegove razgovore sa misterioznim Verdžom (Bruno Ganz).
Tokom tih razgovora, mi saznajemo Džekovo stanje, probleme sa kojima se suočava i tok misli koji dovode do njegovih poduhvata. U momentima kada razgovor postane monolog, dobijamo groteskni miks pametnih argumenata, hvaljenja, samosažaljenja i psihopatskih objašnjenja. Po formi i strukturi, ovaj film je veoma sličan njegovom prethodnom, ali je ovde podignut na nešto viši nivo. Dok pratimo priču vezanu 