You could fight for God, or country, or family. I do not care, so long as you fight!
Nisam napisala recenziju na sajtu skoro jedanaest meseci, tačnije od gledanja filma I, Tonya. Pravdala sam sebe time da sigurno nema dovoljno kvalitetnih filmova, ali to nije istina. U proteklih desetak meseci sam pogledala pregršt dobrih filmova koji, uprkos svom kvalitetu, nisu mogli dopreti do mene na ovakav način. Outlaw King me je konačno trgao iz moje recenzijske letargije i lenjosti u pisanju. Dabome, logično je da sledi jedna nagovarajuća recenzija u mom prepoznatljivom stilu kojoj, nadam se, nećete moći odoleti.
Početak četrnaestog veka, Škotska je okupirana od strane Engleske, tačnije kralja Edvarda I (Stephen Dillane). Većina plemića, od kojih pojedini imaju prvenstvo na presto kralja Škotske, zajedno sa ostalim škotskim plemićima godinama unazad ratuju da se oslobode škotske zemlje, ali nisu jedinstveni u toj nameri. Nakon teškog poraza i strašnih ljudskih gubitaka, opet se moraju povući, sklopiti prividni mir i povinovati kralju Edvardu, koji i dalje zadaje strašne novčane namete. Narod se ne miri sa time, posebno nakon stravičnog javnog pogubljenja škotskog junaka Vilijama Valasa, koje donosi i nemir u krugove plemića, ponajviše Roberta Brusa (Chris Pine). On odlučuje, uz pomoć crkve, krunisati se za kralja Škotske i krenuti u krvavi, odlučujući pohod vraćanja Škotske Škotima u ruke.
Nemoguće je izbeći da odmah ne povežemo film sa veoma pročitaj više...Outlaw King (2018)
You could fight for God, or country, or family. I do not care, so long as you fight!
Nisam napisala recenziju na sajtu skoro jedanaest meseci, tačnije od gledanja filma I, Tonya. Pravdala sam sebe time da sigurno nema dovoljno kvalitetnih filmova, ali to nije istina. U proteklih desetak meseci sam pogledala pregršt dobrih filmova koji, uprkos svom kvalitetu, nisu mogli dopreti do mene na ovakav način. Outlaw King me je konačno trgao iz moje recenzijske letargije i lenjosti u pisanju. Dabome, logično je da sledi jedna nagovarajuća recenzija u mom prepoznatljivom stilu kojoj, nadam se, nećete moći odoleti.
Početak četrnaestog veka, Škotska je okupirana od strane Engleske, tačnije kralja Edvarda I (Stephen Dillane). Većina plemića, od kojih pojedini imaju prvenstvo na presto kralja Škotske, zajedno sa ostalim škotskim plemićima godinama unazad ratuju da se oslobode škotske zemlje, ali nisu jedinstveni u toj nameri. Nakon teškog poraza i strašnih ljudskih gubitaka, opet se moraju povući, sklopiti prividni mir i povinovati kralju Edvardu, koji i dalje zadaje strašne novčane namete. Narod se ne miri sa time, posebno nakon stravičnog javnog pogubljenja škotskog junaka Vilijama Valasa, koje donosi i nemir u krugove plemića, ponajviše Roberta Brusa (Chris Pine). On odlučuje, uz pomoć crkve, krunisati se za kralja Škotske i krenuti u krvavi, odlučujući pohod vraćanja Škotske Škotima u ruke.
Nemoguće je izbeći da odmah ne povežemo film sa veoma pročitaj više... 
Otkad sam počeo da posmatram filmove kao nešto više od zabave, privlače me nezavisni projekti koji poseduju ili jedinstvenu priču ili jedinstvene karaktere. Većina filmova svoje junake uglavnom predstavlja šablonski, kao osobu koju smo već nekoliko puta videli na filmu, ali Thunder Road je totalna suprotnost. Džim Kamings (Jim Cummings) potpisuje režiju, scenario i tumači glavnu ulogu, a istoimeni kratkometražni rad iz 2016. godine je bio podloga za ovaj film.
U ovoj sjajnoj tragikomediji, Kamings tumači Džima Arnoa, policajca koji ne uliva previše poverenja. Film otvara sahrana njegove majke, a nakon tog događaja, uskoro dobija obaveštenje da njegova supruga, sa kojom ne živi, traži razvod. Rastrzan između posla, tuge i svojih želja, Džim pokušava da uspostavi prisniji odnos sa svojom ćerkom. Međutim, njegova lična kriza će dovesti do toga da unutrašnji bes, koji se toliko godina kupio u njemu, eskalira...
Kvalitet Džimovog lika se ogleda u tome što tokom filma deluje i kao čovek koji može živeti u našem komšiluku, ali i kao neko ko može postojati samo u filmu. Na prvi pogled stereotipan, kao policajac sa specifičnim načinom govora, načinom hoda i brkovima, ubrzo shvatamo da je on mnogo više od tih detalja. Džim je neko ko se nosi sa problemima koje mi ne možemo ni da zamislimo i nismo sigurni da li je na ivici nervnog sloma ili tokom filma doživi nekoliko njih. Ako bih morao da ga opišem u dve reči, to bi sigurno bile tragični 
You have no interest in what I have to say. Unless it confirms what you think you already know.
Operation Finale je istorijska drama koja ekranizuje misiju izraelske obaveštajne službe Šin Bet, u kojoj je nekoliko pripadnika lociralo i privelo pravdi Adolfa Ajhmana, arhitektu Holokausta u Drugom svetskom ratu. Eichmann in My Hands su memoari oficira Pitera Malkina koji su bili baza za pisanje scenarija, a režiju potpisuje Chris Weitz.
Petnaest godina nakon završetka Drugog svetskog rata, verovalo se da je Ajhman (Ben Kingsley), mastermajnd Konačnog rešenja, mrtav. Međutim, operativci obaveštajne službe otkrivaju da je živ - poseduje drugi identitet i radi u predgrađu Buenos Airesa, zajedno sa svojom suprugom i sinovima. Prateći Ajhmanovu rutinu, Malkin (Oscar Isaac) i njegovi agenti planiraju otmicu, kako bi ga tajno izvukli iz Argentine i sudili mu u Izraelu. Ubrzo, njihova misija postaje intenzivna igra mačke i miša...
Postoji nešto morbidno u činjenici da nas zanimaju istorijski portreti zlih ljudi, verovatno jer pokušavamo da shvatimo šta to natera čoveka da uradi ili organizuje tako gnusne stvari. U filmu Operation Finale, priča nas podseća da su takvi ljudi na prvi pogled sasvim obični, što još više stvara potrebu da ih slušamo, sve dok ne postanu totalno odbojni. Autori prikazuju i drugu stranu Adolfa Ajhmana, predstavljaju ga kao obično ljudsko biće, a dobijamo priliku i da čujemo njegovo obrazloženje za svoje postupke.
U realnosti, 
When we're killed, the past is killed. When kids are killed... that's different. When kids are killed, the future dies. There's no life without a future.
Džeremi Solnie (Jeremy Saulnier) je nezavisni režiser koji je privukao pažnju svojim filmovima Blue Ruin i Green Room. Njegovi radovi poseduju jedinstvenu filmsku estetiku, koju dopunjuje sebi svojstvenim temama i stilom narativa. Hold The Dark je njegov najnoviji film, u kome je ostao dosledan svom fantastičnom vizuelnom doživljaju, ali je ovoga puta segment priče ostavio podeljena mišljenja.
Radnja filma prati dvojicu protagonista. Jedan od njih je Vernon Sloun (Alexander Skarsgård), koji živi u zabačenom naselju na Aljasci i nalazi se na turi u Iraku. Nakon dolaska kući zatiču ga loše vesti i on kreće u beskompromisnu osvetu. Drugi protagonista je Rasel Kor (Jeffrey Wright), pisac i ekspert za vukove, koji u selo dolazi po pozivu Vernonove supruge Medore (Riley Keough). Ničim izazvan, Rasel će se naći umešan u niz nasilnih i teško objašnjivih događaja...
Scenario za ovaj film je napisao Mejkon Bler, na osnovu knjige Vilijama Điraldija i lako je zaključiti šta se odvija u fillmu - u početku lov na životinje, koji kasnije prelazi u lov na ljude. Međutim, mnogo je teže zaključiti o čemu se tačno raditi u Hold The Dark. Saznajemo da je selo u kome se odvija radnja već duže vreme nesrećno i da sve što gledamo ima neke veze sa lokalnim spiritualizmom, ali mi, kao i lik Rasela, teško razumemo 
Some people. Something happens to them. Usually when they're young. And they never get any better.
Melani Loren (Mélanie Laurent) je ljupka Francuskinja, koju mnogi pamte u ulozi Šošane iz Tarantinovog filma Inglorious Basterds. Ova multitalentovana umetnica se u poslednjih nekoliko godina posvetila i režiji i pisanju scenarija. Nakon tri autorska filma na francuskom jeziku, ne baš zapažena van Francuske, stiže i prvo delo na engleskom - u pitanju je težak krimi-triler, koji vas neće ostaviti u previše dobrom raspoloženju nakon gledanja.
Film prati Roja Kedija (Ben Foster), čoveka koji se bavi prljavim poslovima i koji boluje od raka pluća, ali koji nema nameru da se posveti lečenju. Jedne večeri ga šef mafije šalje na zadatak, ali se taj posao ne završava dobro po njega - on beži i sa sobom odvodi mladu prostitutku Roki (Elle Fanning), koja se nalazila u kući. Usput, njih dvoje kupe i njenu mlađu sestru Tifani i odlaze u njegov rodni grad Galveston, kako bi Roj isplanirao osvetu.
Najkraće rečeno, Galveston je teška priča o dvema očajnim i izgubljenim dušama, čije je živote spojilo nasilje. Dok je Roju nasilje sastavni deo života i od njega živi, Roki je, kako naknadno saznajemo, žrtva praktično čitav svoj život. Njih dvoje nemaju previše razloga da se kreću zajedno i njihov međusobni odnos se drži na staklenim nogama, ali je u isto vreme i neizbežan - koliko god bili različiti i koliko god njihov susret bio slučajan, ostaju zajedno 
If I would have known this was a Klan meeting, I wouldn't have taken this motherfucking gig. Goddamn.
Kao što sam spomenuo u uvodu teksta za njegov verovatno najbolji film Do The Right Thing, Spajk Li (Spike Lee) je cenjeno autorsko ime koje se u svojim radovima uglavnom bavi političkim problemima crnaca u SAD-u. Između ostalog, smenjuje teme odnosa između rasa, rasne diskriminacije, uticaja medija na svakodnevni život, urbani kriminal, siromaštvo i slično. Njegov najnoviji film BlacKkKlansman je producirala ekipa koja je proizvela Get Out i nudi nam još jedno provokativno istraživanje međurasnih odnosa unutar Amerike.
Film se bazira na istinitoj priči i smešten je u sedamdesete godine prošlog veka, usred jačanja pokreta za građanska prava. Priča prati Rona Stolvorta (John David Washington), koji postaje prvi detektiv afro-amerikanac u policijskom odeljenju Kolorado Springsa. Kako bi dokazao svoju vrednost, rešava da se infiltrira u lokalnu grupaciju Kju Kluks Klana, a za taj poduhvat ubeđuje svog starijeg kolegu Flipa Zimermana (Adam Driver), koji je Jevrejin. Njih dvojica otkrivaju tajne planove klana i rešavaju da ih na sve načine spreče u tome...
Spajk Li je, u saradnji sa svojim scenaristima, napravio film koji poseduje jedinstveno čudnu instinitu priču sa obilje informacija, koja deluje relevantno i u modernom dobu, jer je sve veći broj ljudi kojima je dosta rasne tolerancije, političke korektnosti i multikultularizma. Ispod narativa se kriju 
I didn't know her. I didn't know my daughter.
Searching je prvi dugometražni film autora Aniša Čagantija, a reč je o trileru čija je priča predstavljena na netipičan način. Naime, praktično ceo film, izuzev malobrojnih scena snimljenih napolju, prikazuje ono što se dešava na ekranu kompjutera ili smartfona. Film je debitovao na festivalu Sundance, a vremenom je ostvario solidnu zaradu na bioskopskim kasama, zahvaljujući odličnoj premisi i izvedenom vizuelnom predstavljanju priče.
Film prati porodicu Kim koju čine Dejvid (John Cho), Sara (Sara Sohn) i njihova ćerka Margo. Margo odrasta kao voljeno dete, bavi se muzikom i niže uspehe u školi. Zaplet nastaje kada Margo kao 16-ogodišnjakinja iznenada nestane. Slučaj dobija lokalni policijski agent (Debra Messing), zadužena za slučajeve nestalih osoba, a Dejvid odlučuje da potraži informacije na mestu gde postoje brojne tajne - u laptopu svoje ćerke. Očajni Dejvid mora pažljivo istražiti digitalne otiske njegove ćerke i svet društvenih mreža u potrazi za bar nekim tragom, pre nego što je zauvek izgubi.
Moram priznati da nisam očekivao da ovaj triler bude snimljen na tako hiper-moderan način, kroz tehnologiju koju koristimo za svakodnevnu komunikaciju - dobar deo vremena provodimo zureći u neki ekran, što onda ne bi gledali i film predstavljen na taj način? Kao što sam spomenuo, dobar deo filma prikazuje ekrane različitih uređaja i sve ono što se nalazi na njima, poput softvera za komunikaciju, 
A relief, in a way that at least now I don't have to look at him.
Verovatno se svi sećate terorističkih napada u Norveškoj iz 2011. godine, kada je Anders Brejvik ubio 77 ljudi u dva odvojena napada. Cenjena ratna novinarka i autorka Asne Seirstad je na osnovu ovih događaja napisala knjigu One of Us: The Story of Anders Breveik and the Massacre in Norway, koja je poslužila kao podloga za ovaj film. Pol Gringres (Paul Greengrass) potpisuje režiju, scenario i produkciju, a okupio je norvešku glumačku ekipu, koja u filmu priča na engleskom (?).
22. jula 2011. godine, ekstremni desničar Brejvik (Anders Danielsen Lie) je detonirao bombu u samom centru Osla, a nakon toga se uputio na ostrvo Utoja, gde se nalazio kamp za decu. Nakon predstavljanja ovih strašnih događaja, radnja filma se deli na nekoliko delova i prati Brejvikove motive, njegovo suđenje, advokate koji učestvuju u ovom slučaju, tinejdžere koji su preživeli napad, kao i unutrašnju politiku Norveške. Najviše pažnje dobija mladi Viljar (Jonas Strand Gravli), dečak koji je preživeo napad i koji je svedočio na suđenju, a mi pratimo njegovu borbu da povrati zdrav i normalan život...
Kao što sam spomenuo, prvih 40-ak minuta filma prikazuju pripremu i izvršenje Brejvikovih planova, a Gringres nema nameru da nešto prikaže ublaženo - njegov pristup predstavljanja napada na ostrvu se praktično graniči sa eksploatacijom. Naravno, priča ovog filma bi imala smisla i da je te scene zamenio kratki 