-Alaska... Start over. Start fresh.
-One could.
-Put things right.
-No. Sorry kid, that's the one thing you can never do.
Kao što sam spomenuo pre nekoliko dana u postu na fejsbuk stranici, serija Breaking Bad ima toliko kvalitetno napisane sporedne karaktere da svaki od njih zaslužuje poseban projekat. Sal Gudmen i Majk Ermantraut snimaju petu sezonu serije Better Call Saul, a kreator Vince Gilligan je odlučio i da priča Džesija Pinkmena (Aaron Paul) dobije svoj epilog. Taj epilog je smešten u dvočasovni film po imenu El Camino: A Breaking Bad Movie, iza kog stoji producentska kuća Netflix.
El Camino, najkraće rečeno, odgovara na pitanje šta se desilo sa Džesijem nakon bekstva iz zatočeništva. On je u jednoj od završnih scena serije seo za volan i odvezao se u nepoznatom pravcu, kao usamljeni šerif u pravcu zalazećeg sunca. Neću reći da je ovo loša završnica, naročito jer ostavlja utisak da je Džesi pronašao novu nadu u bolje sutra, ali je svakako ostavila nekoliko otvorenih pitanja. Ostao je ukus da karakter kao što je Džesi Pinkmen zaslužuje bolji epilog, naročito nakon svega onoga što mu se dešavalo u seriji.
Breaking Bad je serija koja je fino napredovala, bez ostavljanja repova i završila se sa prilično jasnim zaključcima. Neki bi rekli da je Džesijeva vožnja u nepoznato možda bila početak nekih novih njegovih muka i Giligen se složio da pruži satisfakciju onima kojima je stalo do njegove sudbine. Doduše, ona se komotno mogla pročitaj više...El Camino: A Breaking Bad Movie (2019)
-Alaska... Start over. Start fresh.
-One could.
-Put things right.
-No. Sorry kid, that's the one thing you can never do.
Kao što sam spomenuo pre nekoliko dana u postu na fejsbuk stranici, serija Breaking Bad ima toliko kvalitetno napisane sporedne karaktere da svaki od njih zaslužuje poseban projekat. Sal Gudmen i Majk Ermantraut snimaju petu sezonu serije Better Call Saul, a kreator Vince Gilligan je odlučio i da priča Džesija Pinkmena (Aaron Paul) dobije svoj epilog. Taj epilog je smešten u dvočasovni film po imenu El Camino: A Breaking Bad Movie, iza kog stoji producentska kuća Netflix.
El Camino, najkraće rečeno, odgovara na pitanje šta se desilo sa Džesijem nakon bekstva iz zatočeništva. On je u jednoj od završnih scena serije seo za volan i odvezao se u nepoznatom pravcu, kao usamljeni šerif u pravcu zalazećeg sunca. Neću reći da je ovo loša završnica, naročito jer ostavlja utisak da je Džesi pronašao novu nadu u bolje sutra, ali je svakako ostavila nekoliko otvorenih pitanja. Ostao je ukus da karakter kao što je Džesi Pinkmen zaslužuje bolji epilog, naročito nakon svega onoga što mu se dešavalo u seriji.
Breaking Bad je serija koja je fino napredovala, bez ostavljanja repova i završila se sa prilično jasnim zaključcima. Neki bi rekli da je Džesijeva vožnja u nepoznato možda bila početak nekih novih njegovih muka i Giligen se složio da pruži satisfakciju onima kojima je stalo do njegove sudbine. Doduše, ona se komotno mogla pročitaj više... 
What do you get when you cross a mentally ill loner with a society that abandons him and treats him like trash? You get what you fuckin' deserve!
Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix) je glumac koga neizmerno cenim još otkad sam ga prvi put video u Walk The Line, a svoj status kod mene je zacementirao ulogama u filmovima The Master i Her. Sa statusom kvalitetnog umetnika koji poseduje široku lepezu glumačkih mogućnosti, nekako se nametao kao logičan izbor u kastingu za novi film o Džokeru. Uloga Džokera se, kao što i svi znamo, nalazi pod lupom javnosti i česti je predmet poređenja sa ulogama koje su izneli glumci u prošlosti. Međutim, verujem da je retko ko pomislio kako je gospodin Finiks nedostojan ovog posla.
Prva očekivanja od ovog filma su bila da nas čeka još jedan u nizu superherojskih DC spektakla, koji je tradicionalno mračniji od konkurenata u Marvelu. Promotivni materijal je obećavao nešto mnogo drugačije od onoga što očekujemo, a sve je kulminiralo dobijanjem Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Tradicionalna festivalska kritika nema previše obzira prema ovom žanru, a vrlo retko se dešava da se takav film uopšte probije u konkurenciju za nagradu. Očekivanja publike su se drastično promenila i sada skoro svako od nas pre odlaska u bioskop očekuje mračnu studiju karaktera sa art-haus pristupom.
Joker je originalna, samostalna priča koju do sada nismo videli na velikom ekranu. U njen centar je smešten Artur Flek, usamljeni čovek koji pokušava 
Ari Aster je privukao pažnju svojim prošlogodišnjim debitantskim hororom Hereditary, koji je ovom žanru pružio preko potrebnu svežinu. Njegove metode, struktura i stil su se dopali i onima kojima se nije svidela činjenica što je priča u filmu od užasa otišla u apsurd. Njegov novi film je smešten u svet švedskog folklora i zove se Midsommar.
Film otvara prolog u kome vidimo da je glavnu junakinju Deni (Florence Pugh) zadesila velika tragedija. Utehu pronalazi u svom dečku Kristijanu (Jack Reynor), koji je neposredno pre tragedije razmišljao da je ostavi. Umesto toga, on je poziva da sa svojim prijateljima Džošom (William Jackson Harper) i Markom (Will Poulter) posete malo švedsko selo, u kome je njihov kolega Pele (Vilhelm Blomgren) odrastao. Isprva zaintrigirani neposrednošću stanovnika sela i njihovim čudnim navikama, uskoro shvataju da njihovi drevni običaji nisu nimalo naivni...
Aster je imao veliki izazov pred sobom, a to je da napravi zastrašujući film u kome se svaka napetost ili nešto uznemirujuće odvija na dnevnom svetlošću. Njegovim prošlim filmom su gospodarile stvari koje su bile u senci prostora ili ljudskog uma, skrivene u mraku. Ovoga puta izlazi na čistinu, na vedar dan, bez ustručavanja da li mi možemo ili hoćemo vidimo to što nam predstavlja, jer nam se sve servira sa gotovo nesnosnom jasnoćom. Može se reći da se ovde svet tame rastvorio u dnevnoj svetlosti.
Sam prolog nije bitan za čitavu priču filma, već je tu da nam 
You see Jimmie, you never really own shit.
Ne propuštam priliku da pohvalim filmove koji pokupe nagrade na festivalu Sundance, a od skoro hvalim i producentsku kuću A24, koja pronalazi sjajan materijal za distribuciju i pažljivo bira svoje projekte. Većini ljubitelja nezavisnih filmova je sigurno najbolji filmski studio danas i dovoljan je površan pogled na spisak filmova koje je izbacio u poslednjih šest godina koliko postoji da se to i potvrdi.
The Last Black Man in San Francisco je debitantski autorski film Džoa Talbota, koji je baziran na priči koju je napisao sa Džimijem Feilsom. Pre četiri godine su snimili kratak film koji je poslužio za pokretanje kampanje na Kickstarter-u, koja je finansirala ovaj projekat. Feils tumači glavnu ulogu, a ispostavlja se da su dešavanja iz filma delimično autobiografska. Njegov karakter se teško nosi sa činjenicom što kuća, koju je sagradio njegov deda 1946. godine, pripada drugome. Uz pomoć prijatelja Montgomerija, on pronalazi načine da se brine o kući i održava je, a sticajem okolnosti dolaze u situaciju da se usele u nju...
Ovo je jedan poetičan, gotovo autentičan film, koji kao glavnu premisu ima čvrsto prijateljstvo između naših protagonista, a kao teme pojam doma i suočavanje sa surovim životnim istinama kao što su činjenice da stvari više nisu iste kao u prošlosti i da smo izgubili ono nešto što je činilo da se osećamo živim. Autor je posredno imao šta da kaže i o džentrifikaciji i segregaciji, 
He only gave me our scenes. I never saw a complete script. After all I've done for that guy, and it's a lot that you don't even know about. What a dick.
Tri godine nakon poetičnog filma Paterson sa Adamom Drajverom u glavnoj ulozi, indi režiser i scenarista Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) predstavlja projekat koji je debitovao na festivalu u Kanu, a nakon toga je imao široku distribuciju. Reč je o zombi-komediji The Dead Don't Die u kojoj je okupio ekipu glumaca sa holivudske A liste, ali je film naišao na podeljene reakcije kritike i publike, koji se slažu da svakako ne predstavlja najbolje delo ovog autora.
Radnja je smeštena u malo mesto po imenu Sentervil i može se reći da su glavni protagonisti tandem policajaca koji čine Roni (Adam Driver) i njegov šef Klif (Bill Murray). Ostali likovi su tipični predstavnici malog mesta u unutrašnjosti, kao što su prodavac alata Henk (Danny Glover) i vlasnik benzinske pumpe Bobi (Caleb Landry Jones), koji je pri tome i filmski štreber sa teoretskim znanjem iz horor filmova. Zaplet nastaje kada zemljina rotacija izađe iz svoje ose i zbog toga krenu da se dešavaju čudne stvari u prirodi poput bežanja životinja, produžavanja dana i, napokon, buđenja mrtvih...
Osim gorenabrojanih, tu su i policajka Mindi (Chloë Sevigny), pustinjak Hermit Bob (Tom Waits) koji sve posmatra iz šume, pridošlica u selo Zelda (Tilda Swinton) koja se bavi pogrebnim poslovima i vešto barata samurajskim mačem, troje maloletnih delikvenata, 
-Is everyone okay?
-Well... the fuckin' hippies aren't. That's for goddamn sure.
Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je filmski štreber koga ili obožavate ili ne podnosite, ali ne možete ostati ravnodušni prema njemu. Čovek opsednut sedmom umetnošću, strastveni filmofil sa enciklopedijskim znanjem o filmu, svaki novi njegov projekat predstavlja poslasticu za većinu gledalaca. Njegov deseti film iliti deveti po njegovom brojanju (Kill Bill broji kao jedan film) je Once Upon a Time in Hollywood, koji tumačim kao Tarantinov pokušaj da ne bude poznat kao zabavljač, već i kao umetnik.
Radnja je smeštena u Los Anđeles 1969. godine, u sam bum hipi Holivuda. Glavni junaci su Rik Dalton (Leonardo DiCaprio), bivša zvezda popularnog televizijskog vesterna, bez samopouzdanja i sa alkoholičarskim navikama, kome karijera ide silaznom putanjom i Klif But (Brad Pitt), njegov dugogodišnji kaskader i asistent. Rik dobija ponudu za snimanje filma u Italiji, što on shvata kao naznaku da mu je karijera propala, pa nesigurno odlučuje da pruži svoj maksimum tokom snimanja novog pilota serije. Klifa prati reputacija da je ubio svoju suprugu i sve manje radi, a sve više se vozi po gradu. Njih dvojica se trude da snađu u holivudskoj filmskoj industriji koja se menja, a Rik ima vrlo poznatu komšinicu, glumicu Šeron Tejt (Margot Robbie)...
Once Upon a Time in Hollywood predstavlja, po Tarantinovim rečima, ljubavno pismo Los Anđelesu i šezdesetima, bajkovitu počast završnim 
You know what kind of plan that never fails? No plan. No plan at all. You know why? Because life cannot be planned.
Ovogodišnji glavni program filmskog festivala u Kanu je imao žestoku konkurenciju, jer su među kandidatima za Zlatnu Palmu bili filmaši poput Tarantina, Džarmuša, Almodovara, Malika i braće Darden. Međutim, jednoglasna odluka žirija je nagradu odnela u ruke Jun Ho Bongu (Joon Ho Bong) za njegov film Parasite. Ovaj južnokorejski autor iza sebe filmove kao što su Memories of Murder i Snowpiercer i doneo je prvu Zlatnu Palmu svojoj zemlji.
Film prati četvoročlanu porodicu Kim, marginalce koji se svakodnevno snalaze i žicare za egzistenciju. Porodicu čine optimistični otac Ki-taek (Kang-ho Song), pomalo ratoborna majka Čung-suk (Hye-jin Jang), snalažljivi momak Ki-vu (Woo-sik Choi) i stručnjak za falsifikovanje Ki-jung (So-dam Park). Iako žive skromno, oni su veoma povezani i drže se zajedno. Ki-vu dobija priliku da zaradi lepe pare kao privatni predavač engleskog jezika razmaženoj bogatašici. Porodica Park ima ličnog vozača i kućnu pomoćnicu, a njihov sin ima talenat za slikanje, pa mu je potreban privatni tutor i umetnički terapeut - Ki-vu uskoro shvata da je to idealna prilika i za čitavu njegovu porodicu...
Ne može se reći da je Bong bio persona non grata na Kanskom festivalu kao što je Lars von Trir, ali je ova pobeda totalno suprotna reakcijama na festivalu 2017. godine. Tada je predstavio svoj film Okja koji je producirao Netflix 
Doubt can be a bond as powerful and sustaining as certainty. When you are lost, you are not alone.
Doubt je američka drama iz 2008. godine koju u potpunosti potpisuje John Patrick Shanley - napisao je scenario baziran na njegovoj predstavi Doubt: A Parable, koja je dobila nagrade Pulicer i Toni, a seo je i u režisersku stolicu. Okupio je kvartet kvalitetnih glumaca, a kuriozitet je da su svo četvoro bili nominovani za Oskara u glumačkim kategorijama. Šenli je zaradio nominaciju u kategoriji adaptiranih scenarija, ali niko nije uspeo da odnese statuu kući.
Radnja je smeštena u 1964. godinu u katoličku osnovnu školu, koja se nalazi u pretežno irskoj-italijanskoj županiji. Upravnica škole je izrazito tradicionalna monahinja Alojzija Buvie (Meryl Streep), koja strogo vodi računa o disciplini. U školu po prvi put stiže 12-ogodišnji dečak afro-amerikanac, prebačen iz javne ustanove, a brigu o njemu preuzima liberalni sveštenik Brendan Flin (Philip Seymour Hoffman). Monahinja postaje uverena da sveštenik seksualno zlostavlja dečaka i odlučuje da ga natera da napusti školu. Njihov sukob će uključiti dečakovu majku, gospođu Miler (Viola Davis) i zbunjenu mladu učiteljicu, sestru Džejms (Amy Adams)...
Na prvi pogled, ovo deluje kao jednostavna misterija sa temom mogućnosti da je jedan sveštenik zloupotrebio dečaka, ali uskoro shvatate da scenario analizira razne suptilne podtonove. Radnja filma je smeštena u nezgodno vreme, godinu dana nakon ubistva 